„Eu“ i „ev“

Cenjena redakcijo,

U izdanju vašeg časopisa povela se rasprava o izgovoru naziva za novu evropsku valutu u kojoj su učestvovali g. Feketić i g. Brborić. U ovoj vrlo živopisnoj raspravi između dvojice uvaženih članova Odbora za standardizaciju srpskog jezika provuklo se nekoliko netačnih podataka. Ja bih se ovde ograničio na samo jedan, ali, čini mi se, centralni argument na koji se g. Brborić poziva. Zagovarajući izgovor „evro“ g. Brborić tvrdi da je „kod nas… pravilno da se ‘eu’ u načelu pretvara u ‘ev’, što je očigledno u slučaju imena Zeusa, koji se kod nas naziva Zevs“. G. Brborić dalje argumentira da se u srpski jezik potom „uvukla i serija reči koja je trebalo da bude podvrgnuta tom pravilu“, a nije, jer, kaže, Srbi ne poštuju pravila.

„Eu“ u imenici „euro“ je diftong, kao što je slučaj i u imenu najvišeg boga grčkog panteona i dalje u nazivu našeg kontinenta. U srpskom jeziku nema pravih diftonga, a u onim pozajmljenicama koje vode direktno poreklo iz grčkog jezika srpski dosledno čuva fonetski skup iz jezika iz koga je reč preuzeta. Tako smo ime boga Zevsa sasvim pravilno preuzeli i nikakvog pretvaranja „eu“ u „ev“ u srpskom nije bilo, kao ni u slučaju imena kontinenta. Radi se o tome da je reč u srpski jezik preuzeta ne iz starogrčkog gde je, možda, ali samo možda, ona bila izgovarana „Zeus“. Istorija reči pokazuje postojanje poluvokala F (digama) u imenu boga *DyeF-s iz koga se razvilo kasnije grcko „Zeus“, za koje uopšte nismo sigurni da se ikada zaista izgovaralo „Zeus“; kumulativni jezički dokazi govore protiv ove pretpostavke, ali to je već predmet druge rasprave. U srpski su ove reči („Zevs“, „Evropa“) ušle iz grčkog, a ne iz starogrčkog, već iz srednjogrčkog, kada se diftong „eu“ sasvim pouzdano izgovarao „ev“, baš kao što je i u modernom grčkom slučaj. Isto važi i za naziv kontinenta. Dakle, poluvokal iz diftonga „eu“ nije u srpskom konsonantizovan u „v“, već je kao takav iz grčkog izgovora preuzet (setimo se još i naše imenice „jevanđelje“ – gr. euaggelia, sa izgovorom „evangelia“; primera ima bezbroj).

Sa druge strane srpski jezik beleži i ceo niz reči koje sadrže diftong „eu“ i jesu grčkog porekla, ali su nam stigle preko zapadnih jezika koji su ih preuzeli ili pak sami skovali i dalje dali nama: euforija, eutanazija, neuron, hermeneutika, majeutika i tako redom. Dakle, srpske reči koje su preuzete iz grčkog čuvaju diftong onako kako je on u grčkom izgovaran, a diftonzi u rečima grčkog porekla preuzetim iz nekog preko nekog od ostalih i indoevropskih jezika se u srpskom izgovaraju onako kako se pišu. Shodno tome, ovaj jezički argument na koji se g. Brborić poziva nije validan.

Fenomen prejotizacije u srpskom (npr. naša reč „jutro“ koja stoji u vezi sa lat. aurora, IE *aus-tr-o; isto važi za „jevanđelje“, vidi gore) doveo je do toga da se jedno vreme, sa stanovišta lingvistike sasvim pravilno, naziv kontinenta izgovarao, a i pisao „Jevropa“. Malo bi se ko danas složio da se nova valuta krsti „jevro“. Čak i kada se problem sagleda u „mozaiku drugih tačaka svakog jezika“, „evro“, baš kao i „jevro“, teško može biti ponuđeno kao opravdano rešenje izgovora naziva buduće evropske valute.