Eksperti i službe

„…izvinite, zovu me hitno iz Novog Sada, alo, da, ko je nestao, Hadžić, pa šta ja tu mogu, to je u nadležnosti policije i Centra za socijalni rad, ….“ Ljubomir

Živkov, „Moj goluuubee, moj gooolubeee…“, „Vreme“ broj 707. od 22. jula 2004. godine.

Ovaj citat je jako rečit, ne samo kada je političko vođstvo naše zemlje u pitanju, već i što se tiče položaja Centra za socijalni rad, kako u društvu, tako i u medijima. Država mu daje takva zaduženja, da zdrav čovek u to ne može da poveruje, dok je mnogim novinarima Centar za socijalni rad uobičajeni krivac za mnoge probleme u društvu.

Serija tekstova, tri teksta u tri broja „Vremena“, o zaštiti dece bez roditeljskog staranja, dece u sukobu sa zakonom i zlostavljane i zanemarene dece, u vašem cenjenom listu, svakako zaslužuje pažnju. Ako se uzmu u obzir i prilozi u drugim medijima koje sam u prilici da pratim, zaštita dece je postala prava hit tema, barem u onom sektoru koji se u novinama označava kao „društvo“. Da li leto i nedostatak „ozbiljnijih događaja“ čini svoje“?

Centar za socijalni rad, kao organ starateljstva, ključna je državna institucija koja se bavi ovom decom. Za medije su pričali stručnjaci i nestručnjaci iz različitih oblasti, osim iz centara za socijalni rad.

O ovoj temi se najčešće piše senzacionalistički, patetično, bez poznavanja materije. U tekstovima/prilozima, po pravilu, sagovornici nisu kompetentni, kako stručno tako ni formacijski. U ovoj oblasti počinju da se prepoznaju, moglo bi se slobodno reći, „dve strane“, s tim da se jedna gotovo uopšte ne čuje.

Prvoj pripadaju stručnjaci „opšte prakse“ i oni se pitaju o svemu što vam padne na pamet. Istu grupu čine i aktivisti nevladinih organizacija koji bi da poboljšaju praksu u oblasti zaštite dece. Drugoj grupi pripadaju profesionalci u oblasti socijalne zaštite koji se bave zaštitom dece. Pripadnici prve grupe znaju šta treba da rade ovi iz druge, procenili su kako to u stvari oni i ne znaju da rade, da su lenji i neobrazovani, promašeni za ovaj posao, i da negoduju zbog loših uslova za rad, radnog vremena i niskih plata. Ako se druga strana i čuje, to je samo u vidu izvesnog broja direktora različitih ustanova. Ponavljam, ljudi iz centara za socijalni rad se ne čuju.

Tekst Marije Vidić iz broja 706. od 15. jula 2004. godine pod naslovom „Priprema za život“ nije najbolji dokaz za ono što tvrdim. Zamerke bi, s obzirom na ostale tekstove, bile pravo zakeranje. Novinarka se bavi projektom koji pokušava da načne rešavanje najvažnijeg pitanja u ovoj oblasti, pitanja uključenja dece u život po prestanku smeštaja (bilo u domu ili hraniteljskoj porodici). Sagovornik je kompetentan, tekst promoviše značajnu ideju. Projekat je predstavljen tako da je čitaocu jasan.

Sledeći broj „Vremena“ donosi tekst Tamare Skrozze pod naslovom „U raljama sistema“. Tekst se bavi problematikom hitnog institucionalnog zbrinjavanja dece. Tema važna, sagovornik ponovo kompetentan. I pored toga, sadržaj teksta je zbunjujući, ne nudi jasnu informaciju, na momente je neistinit.

Tekst počinje problemom medijskog tretiranja ove oblasti (…sa novinarima koji ih uzmaju pod ruku i odvode tamo gde navodno i spadaju). Autorka želi da napravi korak dalje i to tamo kada se obično medijska svetla pogase – posle prolaska dece kroz „domska“ vrata, jer tvrdi da prava priča zapravo tu i počinje. Koja priča? Ona za novine?

Dalje sledi pravi biser i to da su, „stručno rečeno“, ovo „deca koja su se našla u stanju socijalne potrebe“. Koje struke, kojih stručnjaka? Istini za volju, radi se o parafrazi nekih nakaradnih zakonskih formulacija u oblasti socijalne zaštite i koja se u struci koriste samo pejorativno, dakle, ne radi se o stručnom izrazu.

U tekstu stoji da je prva stanica dece pokupljene sa ulice prihvatilište. Ponekad zaista jeste (ukoliko smeštaj obavi neko drugi, a ne Centar za socijalni rad, koji kasnije procenjuje potrebu ostanka dece u ovakvoj ustanovi). Stručni radnici Centara za socijalni rad će se za ovaj oblik zaštite odlučiti pošto se iscpre sva ostala moguća rešenja. Naravno da je broj dece ovako zbirnute prevelik i da je vreme njihovog boravka u prihavtilištu predugo.

U tekstu se dalje kaže da „na celoj teritoriji Srbije postoji samo jedno prihvatilište – iako je u poslednje vreme otvoreno još nekoliko sličnih ustanova, …“ Jedino ili ne, sve ustanove ovog tipa su svakako nedovoljne. U Srbiji i to ne od nedavno, postoje ustanove sličnog tipa. Samo u Beogradu, pored prihvatilišta o kojem je reč, Prihvatilištu pri Zavodu za vaspitanje dece i omladine, postoje još dve ustanove za hitno institucionalno zbrinjavanje dece. U okviru Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine postoji Stacionar za majku i dete (čuvena Zvečanska) koja pruža hitnu zaštitu za decu do treće godine života. U okviru istog Centra, ali u drugom objektu, doma „Jusa“ postoji Prihvatna stanica koja hitno zbrinjava decu od treće do sedme godine života.

Istini za volju, Tamara Skrozza piše i o postojanju posebne ustanove za urgentnu zaštitu zlostavljane i zanemarene dece (što je u okviru doma Zmaj), ali je samo pominje. U tekstu je relativno dobro opisano stanje u Prihvatilištu.

Tekst „Ime bez identiteta“, takođe autorke Tamare Skrozze iz broja 708. od 29. jula 2004. godine ne poseduje nijednu dobru odliku dva prethodna teksta. On je po temi nastavak njenog prethodnog teksta, jer se bavi time šta se sa decom dešava posle otkrića da su grubo zanemarena ili zlostavljana.

Saznajemo da su deca smeštena u „odgovarajuće institucije“, da se njima bave „stručne službe“ i „eksperti“. Tamara Skrozza ove institucije ocenjuje kao neadekvatne, službe često nestručne, a da su eksperti nevoljni da u praski primene ono što su (valjda) naučili. Ove ustanove nastavljaju sa daljim ponižavanjem i kažnjavanjem dece. O tome, autorka tvrdi, javnost ponešto i zna, ali da se o sekundranoj viktimizaciji, kada se žrtva „na ovaj ili onaj način ubeđuje da je sama kriva za ono što ju je snašlo“, ne zna. O ovome će nešto napisati Tamara Skrozza, tj. za ovaj put iz bogate kolekcije SOS telefona i Centra za devojke, izdvaja četiri primera. Primere objašnjava Sunčica Vučaj iz službe SOS telefona. Ne znamo da li je i ona „ekspert“ ili se pošlo od toga da je dovoljno da dolazi iz pomenute „službe“.

Najpre nam se objašnjava prvi korak zlostavljane dece „na tzv. ulasku u sistem“. To „je ponekad razgovor sa pedagogom u Centru za socijalni rad, a ponekad sa policijom“. Malo kasnije se tvrdi „kao što je već rečeno, osim policije, zlostavljana i zanemarena deca na samom početku razgovaraju i sa pedagogom u Centru za socijalni rad“. Ne samo da nije informativno, već je i prilično zbunjujuće za čitaoca kome ova tema nije bliska. „Faza tri“ je objašnjena kao dolazak u prihvatilište, gde, tvrdi autorka, većina zlostavljane dece dospeva. Ova tvrdnja naprosto nije tačna, tj. većina dece tamo ne dolazi. „Faza četiri“ se prepoznaje po radu psihologa.

Dakle, policajac/pedagog, socijalni radnik i psiholog su eksperti, a ustanove, policija, Centar za socijalni rad, prihvatilište i nejasno koja ustanova sledi, mada je pomenut Zavod za vaspitanje dece i omladine. Ovako zaštitu zlostavljane i zanemarene dece i njene „faze“ vidi mali Perica. Ali, on nikad ne bi koristio termine tipa „jedan takav“ (jedan takav pedagog, socijalni radnik…) Sadržaj „faza“ Tamara Skrozza i Sunčica Vučaj daju kroz četiri situacije, četiri profesionalca koja se nisu profesionalno, a ni ljudski, odnosila prema ovoj deci, sekundarno ih viktimišući. Ostaje nejasno, da li se ovi, kako kaže Tamara Skrozza, eksperti, direktno obraćaju deci, razgovaraju sa Sunčicom Vučaj u prisustvu deteta, ili neobavezno ćaskaju bez deteta u blizini. Osim što sada priča za novine, nije objašnjeno šta je Sunčica Vučaj preduzela kako bi se konkretna deca na adekvatan način zaštitila od ovakvog tretmana.

Za javnost, kaže se dalje u tekstu, potresne priče zatvaranjem vrata institucija, zavoda i psiholoških službi (!?) dobijaju priželjkivani happy end. Daleko od javnosti deca su prepuštena institucijama koje se večito žale na famozna materijalna sredstva. Pa da, stvarno, dokle više da im se daje? Tu su i službe koje večito kukaju na nedostatak vremena. Da, kukaće dok ne budu mogle građanima biti dostupne 24 časa dnevno. Ovo se pokušava, barem ponegde, ublažiti tako što policija ima telefone barem nekih stručnih radnika Centra za socijalni rad koje može pozvati noću ili preko vikenda. Tu su i eksperti koji nisu dovoljno školovani i dovoljno osetljivi i dovoljno spremni da se suoče sa problemom zlostavljanja. Brojni su napori koji su učinjeni poslednjih desetak godina na ovom planu u vidu dodatnih edukacija, uvođenjem posebnih metoda rada i procedura (pre svega formiranjem tima na nivou lokalne zajednice itd.), novih službi.

Jako je važno pisati o institucijama koje se bave zbrinjavanjem dece. Očigledno je to jedna veoma teška tema. Jednako je važno pisati i o problemu novog uključivanja ove dece u društvo, što se dešava kada smeštaj prestane. Smeštaj ponekad prestane iz administrativnih razloga (jer je dete punoletno a nije na redovnom školovanju), a ne kada je detetu obezbeđen adekvatan pristup. Dobro bi bilo pisati i o ulozi pojedinačnih ustanova i o njihovom delokrugu rada koji je često nepoznat većem broju građana. Ponekad bi valjalo napisati i neki tekst o istinskom happy endu!