Dvojica velikih ljudi

Slika Srbije

Život i sve ono što on sa sobom nosi, dobro i loše, sreću i tugu, sve ono zbog čega se živi i radi čega vredi živeti, najbolje se ogleda u slikama koje nam ostaju urezane u pamćenju. Kad nas neko podseti na neki važan događaj ili osobu iz prošlosti, mi prvo vidimo sliku a ona sa sobom donese sve ono što smo u tom trenutku osećali ili mislili.

Prvih 15 godina ovog „novog vremena“ poklopilo se i sa prvih 15 godina nedeljnika „Vreme“. Petnaest naslovnih strana, petnaest slika i bezbroj osećanja i mišljenja. Svaka od tih slika na najbolji način opisuje godinu u kojoj je nastala. Ipak tri poslednje se nekako izdvajaju, svaka na svoj način nam pokazuje šta nam se desilo, gde smo bili, gde smo stigli i šta nas očekuje.

Zoran i Stojan. Dve velike smrti, velike zbog ljudi koji su nas napustili, dve ljudske gromade koje su nam pokazivale izlaz iz vremena ludila. Dve smrti, svaka tragična i mistična na svoj način. Prva izazvana ludilom čoveka, druga ludilom prirode.

Prva slika personifikuje viziju i energiju, kulturu i obrazovanje, ljudsku lepotu i onaj zarazni osmeh optimizma. Druga simbolizuje toliko željeni glas razuma, smirenost, slika svakonedeljnog čitanja i još bezbroj sati razmišljanja. Dve ljudske veličine, sa svim svojim vrlinama i manama. Ali, zar to nije dokaz da su bili ljudi?

A između dve slike ljudske lepote i inteligencije našao se „oficir s ružom“. Slika zla, osionosti, slika gluposti koja se samo kod čoveka može roditi.

Sve tri daju samo jednu sveobuhvatnu sliku. Sliku Srbije.

Ko još ima onaj mučni osećaj da nas najbolji napuštaju?