Državno vaspitavanje novinara

Poštovani gospodine Žarkoviću, ni ja, kao ni vi, nisam pročitao Zakon o informisanju u integralnom obliku niti ga, kao i vi, baš najbolje razumem. Ali i ja, kao i vi, imam mišljenje o njemu.

Jedino što se ja ne bavim novinarstvom četrdesetak godina, niti sam urednik uglednog političkog magazina. Vi pišete uvodnike, a ja „pisma čitalaca“. Meni je mnogo više dozvoljeno nego vama. Vas ograničavaju pravila profesije, a moj komentar može da bude pristrasan, bez poznavanja činjenica, pa čak i zlonameran.

Kad budem pročitao Zakon, videću da li ste napravili prekršaj napisavši „… ovako glupavog zakona o informisanju odavno nije bilo“, a da, po sopstvenom priznanju, ne znate o čemu pišete. Ko će oceniti da li ste se ogrešili o profesiju? Ljiljana Smajlović?

Ako sam dobro shvatio, vi niste protiv kazni za nemoralne i krivične postupke nekih novinara i nekih novina. Smatrate, međutim, da su ovim novim zakonom predviđene preoštre kazne. Ako je (pravedna ili nepravedna) kazna „tridesetak nemačkih maraka“ – onda je to OK. Ne samo da je OK, nego je poželjno. To podiže tiraž. Ali, ako je kazna milion – e, to nije u redu. Odoše plate i honorari.

Da se principijelno borite za slobodu medijske reči i raspravljate o tome šta Zakon sme a šta ne sme da reguliše u okviru vaše profesije, ja bih vas, kao konzument vaših proizvoda i usluga i kao slobodan građanin, odmah podržao. Ali vi, u kobojagi profesionalnoj lojalnosti, branite „Kurir“ i ostalo medijsko smeće. Zato mi ličite na one „pravdoljupce“ koji su išarali Beograd tražeći „pravdu za Uroša“.

Uroši i kuriri treba da budu strogo kažnjeni, ne bi li potencijalni uroši i kuriri naučili kako može i treba da se ponaša. To što država vaspitava napaljene klince, tužno je ali razumljivo. To što država mora da vaspitava novinare jeste skandalozno, ali više govori o novinarima nego o državi.