Dobro i „levo“

Ne želim da sumnjam da se gospođa Estela Radonjić-Živkov rukovodila samo dobrom namerom i iskrenom željom da pruži javnosti „što više informacija“ o nepokretnim kulturnim dobrima i konkretno o „Slučaju Starog Rasa“ i „Sirogojna“.

Namera teksta „Čiji je Stari Ras“ bila je da javnosti objasni postupak opštine Novi Pazar i odluke o „Stavljanju van snage odluke o proglašenju …“ oko koje je poslednjih meseci bilo spekulacija u javnosti. Vrlo jednostavno, opština ne može da ospori odluku Vlade, tj. ne postoji pravni mehanizam za sprovođenje takve odluke.

Drugi slučaj, tema teksta „Biznis i politika“ je komplikovaniji iako je pravno sasvim „čist“.

Kada kaže da „zaista postoji ocena jedne ili dve gupe stručnjaka da je Muzej Staro selo uspešno radio“, gospođa Živkov misli na Muzejsko društvo Srbije i IKOM.

Kada kaže da „ove informacije zaista treba proveriti“, pretpostavljam da misli da se treba uveriti u kompetenciju navedenih institucija.

Kada kaže da “ u konkurenciji kakvi su muzeji u našoj zemlji nije teško biti uspešan“, donekle je u pravu, ali, da li to znači da je Muzej Staro selo zbog manjka konkurencije manje uspešan?

Kada kaže „treba proveriti da li je gospođa Zlatič-Ivković imala muzeološka iskustva“, pretpostavljam da želi da kaže, da ga nije imala, ali da je pre toga radila u Regionalnom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu, pa je tako stekla iskustvo u zaštiti kulturnih dobara.

Mislim da je gđa Živkov, pretpostavljam nehotice, omalovažila novu direktorku Svetlanu Đenić proglasivši je za „pogrešno (nekompetentnog) sagovornika“.

Novoj direktorki zaista ne može ništa da se zameri, što se u tekstu i vidi, jer je na toj funkciji tek nekoliko meseci. U slučaju da tamo i ostane njen rad će tek biti izložen sudu javnosti.

Namera mi je bila da sa njom razgovaram i o tome kako vidi svoj sadašnji položaj u Muzeju, ali na žalost nije bila spremna na razgovor, „Vremenu“ je poslala pismenu izjavu u kojoj je nabrojala svoje planove.

A sada o tome da je „od ‘Vremena’ najmanje očekivala da pere nečije biografije“. „Vreme“ se zaista time nije ni bavilo. Članstvo u JUL-u , makar i formalno, ostavljamo savesti gospođe Ivković.

Na kraju se nameće jedno pitanje: da nije možda, kao što gospođa Živkov navodi, „javnost koja je stala u zaštitu bivše direktorice“ i kojoj je „odavno bila poznata njena blizina sa prošlim vlastima“, stala u zaštitu „julovke“, jer je smatra za dobrog stručnjaka i uspešnog direktora?