Denacifikacija kao model

Autor donosi zaključke koji su odranije manje-više svima poznati; poređenje Miloševićeve Srbije sa Hitlerovom Nemačkom je tačno. Zato smo i bombardovani, kako bi Miloševićeva ratna mašinerija stala, kao onomad Hitlerova.

Međutim, kada smo već kod ove paralele, autor bi zapravo trebalo da zaključi da se moralno i svako drugo uzdizanje Srbije može ostvariti jedino primenom modela denacifikacije koja je sprovedena u posleratnoj Nemačkoj. Nijednom Nemcu posle 1945. godine nije palo na pamet (a i bilo je zabranjeno) da piše grafite „Hitler je heroj“ ili da nosi majice „Gebels je heroj“. U današnjoj Srbiji se ovakvi suveniri sa likom Mladića mogu javno kupovati na pijaci. Sa druge strane, ne razumem autorov (prepotentan) stav da je članstvo u Uniji sa Rumunijom, Bugarskom, a tek „ne daj Bože“ Hrvatskom deplasirano. U čemu i po čemu je Srbija, objektivno, bolja od ovih navedenih zemalja? Smatram da je interes Srbije zbog nje same (a ne zbog EU) da ima dobrosusedske odnose sa svima. I kao poslednje: u svim današnjim tekstovima u Srbiji niko ne govori o moralnoj odgovornosti za ono što je učinila narodima u okruženju i samoj sebi. Svi tekstovi su cinični, sarkastični ili se svode na Kalimerov (a neopravdan) zaključak: „Nepravda, pa to je strasno!“