Da nije Dinkić kreditirao Legiju?

Svi danas, s pravom, pokušavaju da pronađu pozadinu bar triju stvari. Prve, kako je moglo da se dogodi da premijer Srbije dr Zoran Djindjić bude ubijen baš u dvorištvu Vlade. Druge, da ljudi koji čine prvi krug njegovog obezbedjenje ne pokažu dovoljnu opreznost i posle četiri pokušaja atentata u samo nekoliko desetina dana. I treće, otkud da izvršioci zločina budu, prema dosadašnjim sumnjama ili opravdanim pretpostavkama policije, upravo ljudi sa „crvenim beretkama“ koji su bili u ingerenciji Vlade?

Otuda i razumljivo upozorenje ministra policije: „u pamet se političaru!“. Jer, poslednjih dana se javnost “ hrani“ pričama o nekima koji su išli na bazene u Šilerovoj ili druga mesta u Surčinu, kvalitetu viskija koji se tamo pio i sličnim pikanterijama. Ministar je zapretio da će svi političari, kao i ostali gradjani ove zemlje, biti prizvani na informativni razgovor da policiji kažu ono što znaju. A, ako je potrebno, i da ostanu iza rešetaka, dok ne opravdaju svoje “ uznemiravanje gradjana“, kako se to nekad ezopovskim jezikom nazivalo.

Čovek brzog jezika, „destruktivne ekonomije prema srpskom bankarstvu“ i estradnih navika u svom marketinškom promovisanju, guverner Dinkić je u „Vremenu“, pod karakterističnim naslovom „Ko je kreditirao Legiju“, izrekao i nekoliko rečenica koje, u najmanju ruku, opravdavaju upozorenje ministra policije da se političari moraju da uzmu u pamet! Ako Dinkić bilo koga optužuje da je omogućio nekom da zameni više miliona maraka za evre, ili sudije i advokate Astra banke za korupciju, onda to nije ništa manje opasno i neprijatno, kao i priče o „vezama sa drugom vrstom kriminala“.

Dinkić je odavno prestao da bude nevinašce na maminoj sisi. Prošao je i adoloscentne godine u malo poznatom bendu „Monetarni udar“ i postao potpredsednik stranke /G17 plus/, što nigde u svetu nije spojivo sa funkcijom guvernera nacionalne banke. I na tom putu stekao naviku da olako optužuje ljude visokog ranga, nesumnjivog rejtinga i baca sumnju na one koji ne čine ništa drugo osim što koriste legalne mogućnosti pravnog sistema jedne demokratske zemlje!

I sve to je zbijeno u jednoj ili dve rečenice. Guverner je u poslednjem broju „Vremena“, govoreći o Astra banci i razlozima što je na svim sudskim instancama izgubio spor sa ovom bankom, rekao i sledeće: „Na kraju je Savezni sud“, misleći na presude koje su uvek ukidale guvernerove odluke o gašenju Astra banke – prim. pis., „donosio sve gore i gore odluke kršeći svoje ingerencije, a ljudi iz Narodne banke vidjali su po kafanama kako zajedno ispijaju piće sudije Saveznog suda, advokati Astra banke i sudije iz Trgovinskog suda. Bio sam ubedjen da tu ima mnogo više od običnih presuda, ali naravno, za to su potrebni i čvrsti dokazi.“

Dakle, jedan guverner, pa makar on bio krajnje neiskusan i do zla boga bandoglav, izrekne krajnje prljavu sumnju u profesionalni i ljudski moral sudija Saveznog suda, eminentnih advokata iz poznatih kancelarija Beograda i sudija Trgovinskog suda, ojadi ih pred javnošću, a onda misli da je dovoljno sakriti se iza fraze: „naravno, za to su potrebni i čvrsti dokazi“.

Ne ulazeći u mogućnost lista, što mi je kao profesionalcu sa preko pola veka staža poznato, da po cenu neštampanja intervjua zatraži kod autorizacije da se takva tvrdnja dokumentuje ili izbaci, mogu da razumem i razmišljanje novinara da je to rekao čovek posebne odgvornosti jer je i na poseban način biran za tu funkciju. Ostaje, dakle, onaj drugi deo moguće zaštite morala optuženih od strane „moćnog guvernera“. Dinkić je političar i ministar policije ima idealnu priliku da svoju pretnju u tome da se „političari uzmu u pamet“ demonstrira na atraktivnoj ličnosti, kakav je guverner, zar ne?!

Ako je Legiju neko kreditirao novcem koji nije „pran“ napolju, nego kod nas, onda, kao bankar do penzije, mogu da postavim i pitanja na koja dosad niko nije odgovorio. A postavljana su u javnosti. To su:

– i kada nije postojala opasnost da se „pere novac“, u našim bankama je postojao propis da se sve novčanice veće vrednosti od 20 američkih dolara popisuju. To se sada ne čini, zašto? Uvek se, znači, znalo ko je koju novčanicu po serijskom broju zamenio ili prodao, što je bila namenska kontrola da ne dodje do podmetanja lažnih novčanica. Bio bi to dobar trag za „perače novca“;

– u vreme konverzije marke u evre nije važio propis da se traži poreklo suma preko, recimo, 10.000 dolara, što je slučaj i u najtržišnijim i najdemokratskijim zemljama. Otuda je besmisleno kada danas neko postavlja pitanje što je bilo ko promenio nekoliko miliona maraka. Za one neobaveštene ili nestručne, ovakva praksa znači i da je svako mogao legalno da „opere“ svoj novac bez ikakvog traga,

– u oficijelnim menjačnicama, koje je Guverner posejao po Beogradu kao kioske sa bananama ili drugim đinđuvama, ni dan danas vam uglavnom ne traže čak ni ličnu kartu, a da ne govorim o načinu na koji se uobičajeno menjaju devize za dinare,

– i najzad, svi se prave naivni, a najviše guverner, da javnosti objasni kako je moguće da je zvanično u konverziji zamenjeno za evre u siromašnoj i ratom iscrpljenoj Srbiji preko 8,6 milijradi maraka, a u bankarskim kanalima je ostalo na računima tek nešto preko 1,7 milijardi maraka! Ako su se te pare vratile u slamarice – to je krah naše kreditno-monetarne politike, jer je očigledno nestimulativna. Ako su pare “ podzemlja“, onda je opet NBJ propustila priliku da policiji i Vladi pruži stručnu pomoć da uhvati trag tom novcu. Ako su pare iz susedstva – BiH, Kosmeta ili neke druge okolne zemlje, onda je predškolsko neznanje osnovnih pravila bankarstva, jer je konverzija obavljana bez plaćanja provizije i lako je izračunati koliko je na tome oštećena srpska privreda.

Dakle, nije mi cilj da na bilo koji način dovedem u pitanje opravdanost intervjua koji je „Vreme“ sačinilo sa guvernerom. Još manje sam spreman da skidam perje sa guvernera pošto ga je premijer osporio kao legitimnog prvog čoveka nacionalne banke. Sve što sam imao da ukažem na „destruktivnost“ guvernera, iskazao sam onda kada je ukinuo i štedionice četiri najveće nacionalne banke, šaljući najstručnije i najiskusnije bankare na ulice, a stvarajući „svoju“ nacionalnu štedionicu, umesto da je samo promenio firmu nad prostorom, mašinama i dobrom organizacijom, koja je postojala u tim profesionalno kvalitetnim štedionicama.

U celoj stvari, ipak mi je teško da se otrgnem utisku da je profesionalna savest lista morala da bude opreznija. Jer, kao što je sve stavljeno u kontekst „Ko kreditira Legiju“, čime se bacaju čini sumnje na sudije, advokate, odredjene banke i bankare, može se sa istim pravom i istim rizikom postaviti i pitanje: nije li guverner kriv što je svojom politikom olakšao mafiji da lako „pere pare“ od droge, oružja, otmica ili reketiranja.