Da li su krive partije

Iako je moj lični stav da je politički pragmatičnije, a samim tim i pametnije, izaći na izbore i glasati za najmanje mučnu opciju od ponuđenih, nema sumnje da je potpuno legitimno stanovište onih koji zastupaju doktrinu „praznih listića“, kao što je slučaj sa profesorkom Turajlić. Štaviše, moglo bi da se ispostavi i da je takav način političkog aktivizma dugoročno isplativiji u smislu generalnog poboljšanja kvaliteta političke scene u Srbiji. Rekao bih čak i da su u pitanju dva koncepta koji su u službi iste ideje, samo sa različitom metodologijom njenog sprovođenja.

U slučaju zaokruživanja jedne od ponuđenih opcija na izbornom listiću, građani ostvaruju svoj suverenitet nad državom na jedini mogući način, ocenjujući rad političkih partija u minulom periodu, odnosno birajući svoje buduće rukovodstvo. Ovaj vid delovanja birača je poželjan zbog davanja legitimiteta budućoj vlasti, koji je u korelaciji sa izlaznošću, a u službi je kontrole političkih partija, zbog činjenice da pod pretnjom lošeg izbornog rezultata stranke moraju u određenoj meri da vode računa o interesima građana. U korist onih koji glasaju napomenuo bih i to da je jedna od funkcija izbornog procesa da osigura mirnu smenu vlasti, što je u slučaju Srbije posebno značajno, imajući u vidu naša iskustva. Međutim, od uvođenja višestranačja u Srbiji, 1990. godine, promenjena je samo forma političkih procesa, dok je suštinski ovo i dalje jedno nepotpuno demokratizovano društvo, ponekad sa elementima autarhije. Od 2000. godine situacija se znatno popravila, ali nedovoljno naspram velikih očekivanja građana, što je dovelo do pojave ideje o poništavanju listića, koja bi, u slučaju masovnog odziva građana, mogla da proizvede pojavu novog političkog subjekta, koji bi bio u službi artikulisanja i zastupanja interesa ove društvene grupe, ili do zaokreta neke od postojećih političkih partija ka ovom delu biračkog tela, što bi zasigurno dovelo do prekomponovanja naše političke scene. Suprotan scenario, odnosno relativno mali broj poništenih listića, značio bi puko gubljenje vremena i čekanje sledećih izbora za eventualno stvaranje kritične mase. U navedenom se vidi dugoročna koherentnost dve naizgled suprotstavljene ideje, jedne koja je sastavni deo demokratskog izbornog procesa, i druge koja se možda može smatrati disidentskom, a svakako rizičnom u smislu svrsishodnosti.

Uz dužno poštovanje profesorke Turajlić, mislim da ne treba u partijama tražiti krivce za loše stanje u Srbiji, iako je to verovatno najlakše. Uz sav gnev koji prema njima oseća većina srpskog građanstva, trebalo bi da ide i saznanje da su političke partije nosioci demokratskog poretka, kao i da bi bez njih bilo nemoguće organizovati institucije čak i ovakve kakve su. Apolitičnost, generalizovanje celokupne političke scene raznim epitetima i iluzija sopstvene moralne superiornosti nad aktivnim biračima, predstavljaju po meni veći problem od partokratije.