Čovek bez religije je kao riba bez bicikla

Ovo pismo naslovljavam ironičnom frazom koja bi kod novopravoslavaca, preovlađujućih u zemlji Srbiji, kad bi čitali nedeljnik „Vreme“, izazvala pravu lavinu gneva i osude spram bogohulnog bezbožništva koje je još uvek tu, nepokoreno, oko njih. Ali bezbožništvo ili ateizam postoji i na njega mi ateisti imamo potpuno jednaka prava kao i vi na vašu veru, gospodo vernici. Bar u sekularnoj državi je to tako. Toliko o ljudskim pravima na veru odnosno neveru, o čemu je u prošlom broju lista „Vreme“ ubedljivo pisao g. Dušan Pavlović.

Cilj ovog napisa je iznošenje nekih – među brojnim validnim – argumentima protiv uvođenja veronauke kao obaveznog ili fakultativnog predmeta u nastavni program osnovnih škola, za koje smo iz medija saznali da se sprema već od jeseni. Kao argument „ZA“ (veronauku u škole) zagovornici navode da neke evropske zemlje imaju veronauku kao obavezan predmet, a da to nikome ne smeta da ih nazovu demokratijama. Pri tome se svesno prenebregava činjenica da najnovija istorija i društvena sadašnjica tih evropskih država i ove naše Srbije ili Jugoslavije nikako nisu uporedive. U tim drugim državama mir vlada decenijama. Reč je o stabilnim društvima. U našoj zemlji i njenom najbližem okruženju konstantno se ratuje poslednjih deset godina. Taj balkanski rat još nije završen, a u njegovom korenu leže nacionalno–verski sukobi. Koliko nacionalni, toliko i verski. Samo u takozvanoj užoj Srbiji preovlađuju pravoslavci. Na jugu Srbije, kao i na Kosovu, kao i u Sandžaku preovlađuju muslimani. U Vojvodini živi desetak različitih nacionalnosti koje ne ispovedaju istu veru, a pored Srba preovlađuju Mađari, katolici. Nije potrebno da ovde pominjem kakva je politička situacija u tim pokrajinama, odnosno regijama. Nacionalno-verski sukobi tamo se još nisu konačno smirili, a o prevazilaženju predrasuda nema ni govora. Uvoditi konfesionalno obrazovanje u školski program u jednoj tako nestabilnoj društvenoj sredini ravno je političkom samoubistvu, ako se zalažemo za demokratiju i sekularnu državu. Čak se može reći da je to samoubistvo i ako se zalažemo samo za mir.

Da li su građani ove zemlje koji su spremni da, ne razmišljujući previše, prihvate veronauku kao školski predmet svesni u kakvu se avanturu upuštaju i, još gore, u kakvu avanturu šalju svoju decu? Da li su svesni da je veronauka dogmatsko učenje, da tu nema suprotstavljanja činjenica, niti logike („Verujem, jer je apsurdno“, govorio je Tertulijan još u drugom veku)? Da li bi roditelji prihvatili konfesionalno obrazovanje svoje dece kada bi bili svesni da svaka veronauka kaže: samo je naš Bog dobar i samo je učenje naše crkve ispravno, a sva ostala veroučenja su pogrešna. To kaže veronauka. To dalje znači: njihova (drugih konfesija) slika sveta je pogrešna, a u sasvim primitivnoj verziji (ne treba zaboraviti da, nažalost, kod nas primitivci preovlađuju) to znači: oni drugi su pogrešni.

Da li bi roditelji čija deca sutra treba da krenu u školu koju će im popovi posećivati jednom ili dvaput nedeljno ćutke prihvatili tu novu modu, tu novu nakaznu srpsku političku korektnost kad bi samo malo razmislili o tome da se u njihovoj zemlji u svakoj generaciji do sada ratovalo i da obrazovanje njihove dece treba da ima jedan sveti cilj i jednu jedinu dogmu: da iškoluje pojedince koji ne misle da ljude treba deliti prema nacionalnoj ili verskoj pripadnosti? Da bi, ako se sutra ponovo pojavi ludak koji će ih ubeđivati da treba oružjem da spasavaju državu/naciju/veru, odgovorili nedvosmislenim odbijanjem da to privatno ludilo preraste u opšte. U svesti naše dece ne smeju da postoje vrata kroz koja ulaze nacionalni spasioci/vođe ili mesije na belom konju ili magarcu, jer je jednog vrlo lako zameniti drugim. Simbolički, to je očas posla, što smo upravo iskusili. Ako smo skloni da verujemo bez dokazivanja, verovaćemo u bilo šta ukoliko postoji odnegovana psihološka potreba za verom.

Obrazovanje nije dogma, i dogmi nema mesta u redovnom obrazovanju.