Čiji je vruć krompir?

Poseta gospođe Angele Merkel, nemačke kancelarke, u odličnom prilogu Andreja Ivanjija, pokazuje koliko moć, politička i ekonomska, kako to arogantno čini i Amerika, i pored insistiranja na svojoj pragmatičnosti, što je u osnovi uvek dobro, ne želi da na najispravniji način politike – s dalekosežnom vizijom u koju je projektovano i razumevanje događaja – tumači, ocenjuje i pomaže svetu. U vezi s tim može se postaviti nekoliko pitanja: 1. uopšte ne poništavajući zločine Srba, ipak je upitno – ko beži i seli se, to je valjda jedino agresor, a ne neko ko živi na svom ognjištu; 2. koga čuvaju vojnici na Kosovu, pa i najvećim delom nemački, i od koga, pa da getoizovanom narodu sada treba ukinuti mogućnost normalnog života; 3. kako to kancelarka nalazi jednakost u činjenicama ujedinjenja Nemačke i cepanja Srbije; 4. po kojoj logici stvari nemačko priznanje Kosova, eksplicitno neznano zašto, mora da bude poslušničko ponavljanje istog čina i sa srpske strane; 5. taj vrući krompir, od kojeg je kašu skuvala i Evropska unija, sada se prebacuje u srpski lonac, jer Evropa ne zna šta će s tim; 6. treba li Srbija da doveka plaća grehe svoje prošlosti i ove evropske neposrkane vruće kaše; 7. da je Kosovo, recimo, u Hrvatskoj, da li bi nemačka kancelarka reagovala na isti način? Insinuacija u ovom poslednjem pitanju uopšte nije ni slučajna ni sakrivena; tek nagoveštava nameru jednakog poštovanja svake države i svake kulture. A tek hrvatski pohod na onomadno srpsko robno tržište na Kosovu, koji se sav u patetičnim hiperbolama odvijao tik nakon posete gospođe Merkel Republici Hrvatskoj?! U stilu: isterali smo ih, pa sad gledaj ko će pre! Držanje srpskog predsednika bilo je dostojanstveno i u izjavama odmereno, ali potpuno jasno. Hoće li stići valjani odgovor nemačkih političara na ovde postavljena pitanja? I to od osobe koja izuzetno ceni nemačku kulturu, baš onoliko koliko vrednuje i sopstvenu i uopšte je ne vidi getoizovanom, što znači: malom.