Čije je to delo

Dobar je tekst „Trampa sa đavolom“ objavljen u prošlom broju „Vremena“, i mislim da bi trebalo više pisati o tome s obzirom na to da je tema aktuelna. Pre više od dvadeset godina, kao tinejdžer otkrio sam hevi metal, koji je u narednih nekoliko godina predstavljao najvažniju stvar u mom životu. U to vreme, koliko ja znam, kod nas nije bilo satanističkih sekti, ali pošto je hevi metal mnogima od nas predstavljao način života, ostavio je trag za sobom. Mislim da je muzika u XX veku i mnogim slušaocima postala najvažnija stvar u životu, pa je stvaranje idola od nekih pevača ili gitarista postala masovna pojava. Droga je počela da predstavlja normalnu stvar i među jednima i među drugima, mada meni nikada nije bilo jasno zašto je čoveku koji se bavi kreativnim radom potrebna stimulacija opojnim sredstvima i pitam se da li je rad nastao u takvom stanju zaista njegov.

Kada se krajem sedamdesetih pojavio pank i hevi metal kao najagresivniji muzički oblik do tada, prvi put (bar u muzici) počelo se s veličanjem satane, pakla i ubistva. Među tim stvarima ima dosta stvarno kvalitetne muzike, ali problem je u tome što mnogi nisu u stanju da razdvoje muziku od načina života i da se izbore s negativnim posledicama koje ona nosi sa sobom. Danas postoje grupe poput Deicide (Bogoubistvo) koje najotvorenije propagiraju satanizam, i u vezi s njima se mogu čuti najmorbidnije stvari, a najmanje muzike (jer to što oni „sviraju“ i ne liči mnogo na muziku, s čim se slažu i mnogi ljubitelji hevi metala).