Čaršijska krčma

Novinar Cerović, analitičar državnih prilika i još više neprilika u svom pamfletu „Prvi mačići“ (pretpostavljam naručenom, jer tako to beogradska čaršija počinje sa hajkama – mi Vojvođani bar tu praksu beogradske čaršije sa kraja osamdesetih godina dobro pamtimo a posledice i danas osećamo) doslovce kaže: „ali za Nenada Čanka lično nemam više ni dana strpljenja“.

Za čitaoce „Vremena“ koji nisu pročitali taj pamflet moram pojasniti da je Cerović čuo i ono što Čanak nije izgovorio pa je iskonstruisao monstruoznu priču u stilu nadaleko čuvene rubrike lista „Politika“ „Odjeci i reagovanja“.

Gospodin Čanak je sasvim iskreno i pošteno rekao da poznaje Nenada Opačića još iz vremena održavanja mitinga opozicije, jer je Opačić Nenad sa svojim momcima iz Veternika obezbeđivao te mitinge tako da se u gradovima Pokrajine nisu događali incidenti na tim mitinzima. Inače sa poslovima koje je obavljao Opačić Nenad, nikad nije imao nikakve veze niti je bliže znao kakvi su to poslovi. (Nenad Opačić je u ponovnom suđenju u Novom Sadu osuđen na četiri i po godine zbog prodaje 50 grama heroina a od 25. februara 2003, znači pre početka akcije MUP-a Srbije „Sablja“, nalazi se u zatvoru pod sumnjom da je organizovao i učestvovao u otmici jednog građanina – to činjenično stanje Cerović bi morao da zna i mislim da je i znao, ali mu nikako nije palo na pamet da to obelodani.)

Otkrivanje kriminalnih poslova pojedinaca i grupa isključivo je u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. Da je Ceroviću stalo do istine, morao je, a može i danas, da se obrati još neotpuštenim generalima i drugim funkcionerima i operativcima kako DB-a, danas BIA, tako i MUP-a Srbije, samom ministru, zatim istražnim sudijama, javnim tužiocima te sudijama ostalih u službi i posle pada Miloševićeve diktature sa jednostavnim a bitnim i jedino mogućim pitanjem: šta je, da li je i zašto nije ništa preduzimano protiv članova surčinsko-zemunskog klana i njihovih ogranaka po gradovima Srbije i Vojvodine. O njima je nesumnjivo postojala dobra i temeljna evidencija o imenima i poslovima kojima su se bavili, kao i o građanima i funkcionerima koji su s njima bliže kontaktirali. Zar je moralo da dođe do ubistva premijera pa da se krene u hapšenja. Da li je moguće da BIA nije među njima imala svog doušnika koji bi javio za pripremu atentata? (Pogotovu što se jedan neuspeli atentat već dogodio?)

Priča je za malu decu da su hapšenjem članova zemunsko-surčinskog klana u Srbiji iskorenjene korupcija, preprodaja droge, cigareta, belog roblja i dalja pljačka državne i nacionalne imovine novih „biznismena“.

Nadalje Cerović u svom pozivu na linč priziva „uvođenje sistemskog mehanizma koji bi omogućio momentalno uklanjanje iz političkog i javnog života osobe koja izgovori tako nešto“ („delikt mišljenja“). Prizivanje „sistemskog mehanizma“ za mene je priznavanje uvođenja diktature fašističke ili komunističke, ili pak povratka Miloševićevog sistema fizičkih likvidacija političkih protivnika i bliskih saradnika Familije, koji su od opljačkanog novca ovog naroda nešto više zadržali za sebe što su plaćali glavom.

Pišući dalje sledeću misao, Cerović u potpunosti razotkriva svoja ubeđenja i nazore te kaže: „poslednjih godina sve te državne teme, ambicije i pokreti nastali na teritoriji bivše Jugoslavije imali su jasnu kriminalnu pozadinu, svako narodno oslobođenje, otcepljenje, autonomija, emancipacija i odbrana ognjišta vodili su direktno do narkodilera, švercera i trgovaca belim robljem“.

Bivša Jugoslavija iz citata može biti samo bivša SFRJ jer tamo je došlo do pokreta građana za otcepljenje, u toj SFRJ sa hrlilo iz svih krajeva (što dobrovoljno što prisilnim mobilizacijama za „vojne vežbe“) radi zaštite srpskih ognjišta po Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Kosovu. Iz napred iznesenog stav Cerovića je da su referendumi građana Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije da hoće svoju državu, a ne da žive pod čizmom satrapa Miloševića i njegovih: plaćenih mitingaša, novinara pljuvača svega što nije srpsko i pravoslavno, njegove državne bezbednosti, njegove policije, specijalaca-kriminalaca i na kraju njegove pročišćene vojske, njegove pljačke (upada u platni sistem SFRJ) imale su „kriminalnu pozadinu“ i „vodili direktno do narkodilera, švercera i trgovaca belim robljem“. Cerović ne spominje tajnu trgovinu oružja niti pak izvoz u zabranjene zemlje jer to su radili i rade njegovi iz Srbije, a kad su iz Srbije to su patriote, kao i patriote iz RS. Reči iz ovog citata „državne teme“, „autonomija“, mogle bi se odnositi na građane Vojvodine, ali samo za laike i neobrazovane. Podsećam da je borba građana Vojvodine za dobijanje autonomije stara više od 160 godina (što bi iole obrazovan novinar morao da zna ako već piše o toj temi), pa je neprimereno i uvredljivo tu upornu vekovnu borbu Vojvođana povezivati „sa petljanjem sa drogom“.

Ali, upravo današnja borba Vojvođana legalnim putem preko svoje Skupštine, da dobiju PUNU autonomiju, svakim danom je sve snažnija jer nećemo dozvoliti „kolumbizaciju“ Vojvodine ni dalju pljačku rezultata rada naših građana i imovine, koja je stvarana generacijama radom i samo radom (a ne pljačkom) svih građana Vojvodine.

I zato vam poručujem, Ceroviću, nemojte brinuti i nemojte se kladiti; u Vojvodini i dalje postoje građanski red, pristojnost i svest, čije postojanje nije, ne može i ne sme biti predmet klađenja nigde u normalnim građanskim sredinama i državama osim, naravno, u beogradskoj čaršijskoj krčmi.