Bušene kartice

Sve je to lepo i krasno: LAN, plazma ekrani, problemi sa Telekomom koji će svojim enormnim uvećanjem cena da, je l’, ugrozi do sada idealno funkcionisanje takozvanih poprečnih mreža. Računari i računarizacija koji će da olakšaju, ubrzaju i šta sve ne….

Samo, šta ćemo i ko će da nam objasni podatak da je kod, kakve-takve, ali ipak rastuće računarizacije državne uprave, naročito poslednjih godina, u prosečnoj opštini u unutrašnjosti Srbije došlo do višestrukog povećanja broja zaposlenih. Sa 29 (i slovima: dvadeset i devet) sredinom sedamdesetih, do 135 (i slovima: sto trideset i pet) danas. Računari su na svakom koraku opštinske zgrade, flat monitori su ovde ušli pre nego u takozvanu privredu, o ostalim propratnim pojavama da i ne govorim, pozabavite se malo time. Ni sama opština nije važna, zato vam i ne dajem ime: metoda slučajnog uzorka daće vam podjednako poražavajuće rezultate. Kao što je jedan od rezultata i taj da se takozvanom prosečnom građaninu Srbije ogadila reč kompjuter, a sve što se interneta i ostalog tiče stalo u ono čuveno: pa imaju sajt, bre… I, za kraj, baš me zanima ODAKLE će to i na koji NAČIN sakupljenim informacijama da budu hranjeni moderni sistemi koji će, je l’, da naše ministre drže u toku i da im daju mogućnost da reaguju u tren oka. Neće biti da je „pritiskanje onih ispod sebe“ najbolji metod da se uđe u informatičku eru. Osim ako se nemaju u vidu – bušene kartice.