Budžet i bolest

U civilnom sektoru radim 12 godina. Odskora sam osnovala NVO Hjuman urban net, koji se bavi problemima socijalne isključenosti i kršenjem ljudskih prava ranjivih grupa; tako sarađujemo i sa stranim fondacijama koje se bave zdravstvom i socijalnim problemima (Svetska banka). Sticajem okolnosti, veoma sam upućena u prisustvo Globalnog fonda, ali i u sve javne i zakulisne radnje oko osnivanja Nacionalne strategije i CCM-a.

Slažem se u potpunosti sa svim izjavama Omladine Jazasa (Stojičić, Boras), a posebno sa konstatacijom da je Ekonomski institut „preuzeo“ čitavu priču, naročito od kada je otišla gđa Gordana Matković. Dodala bih i da prevencija, edukacija, destigmatizacija, a posebno finansije i predlozi projekata treba da budu JAVNA, TRANSPARENTNA i dostupna stvar, naročito za zainteresovane NVO-e, a ne da se skoro sve krije od javnosti.

Svedoci smo nečega što se uveliko događa iza leđa, kao u vreme pre 2000. ili u vreme najvećeg samovlašća bivšeg režima.

Gđa Ljiljana Pejin je, pretpostavljam, dobar ekonomista, ali očigledno ne poznaje ljudska prava, a pogotovu ne poznaje NVO, tj. treći sektor.

Human rights se ne mogu naučiti na jednoj edukaciji u Sofiji i na još nekoliko lokalnih edukacija u Hajat Ridžensiju. To se uči godinama kroz praksu. U kratkom razgovoru sa Lj. Pejin, jasno mi je dala do znanja da joj je deo priče o human rights nepoznanica i da nema nameru da se bavi ljudskim pravima. Za Ekonomski institut je čitav korpus ljudskih prava na kome se temelji civilni sektor i politika EU-a nebitan, a na sve akcije se gleda kao na čist biznis, manje ili više profitabilan!

Takva osoba, koja mi je čak vrlo simpatična, ali nema kompletan uvid u sve potrebne komponente da bi se priča iznela kvalitetno, ne može biti kompetentna da bude project coordinator, ni po znanju ni po obrazovanju ni po vokaciji, već samo može da se bavi budžetiranjem.

Ekonomski institut se, dakle, bavi samo finansijama i, naravno, pravi strašne, katastrofalne greške, čiju cenu još ne znamo, ali je svakako plaćaju bolesnici i najugroženiji! EI-u naravno treba pomoć, ali je oni odbijaju.

Zamislite eksperta iz SAD, Pariza, Berlina, kad mu se predstave računovođe i/ili pravnici i/ili ekonomisti kao vođe projekta, a on očekuje da govori o npr. destigmatizaciji HIV pozitivnih. On će otići sa doživljajem „zone sumraka“. Više stranih donatora direktno su nam rekli, glede načina vođenja strategije protiv širenja HIV/side, „liči mi da se ovde zapravo ništa ne radi, a novac je zarobljen dve godine“. Često nam kažu: „Dok pravnici i ekonomisti budu vodili strategiju zemlje u zdravstvu – Srbija je sve dalje od EU-a, to je multidisciplinarni projekat, a ne bankarsko-pravnički.“

Tim koji je u Komisiji uglavnom je izopšten, marginalizovan i sveden na nivo držanja tribina po unutrašnjosti. Vrhunski stručnjak evropskog glasa dr Đorđe Jevtović, koji s malim timom od troje ljudi jedino nešto konkretno radi tj. jedini leči zaražene HIV-om, nema novca ni za testove, reagense, a o istraživanjima da i ne govorimo. Drugi članovi Komisije samo statiraju – to je činjenica!!!

Rečenica koju je Ljiljana Pejin izgovorila u prošlom broju „Vremena“ a glasi: „Kriterijumi za izbor primaoca novca bili su izuzetno visoki, a Institut ima veliku organizaciju, računovodstvo, reputaciju, iskustvo s projektima iz zdravstva“, vrlo je diskutabilna i ne bih se složila sa njom.

U periodu eksplozije HIV-a u Francuskoj, oni koji su se bavili mehanizmom računovodstva i finansijama uvek su bili i treba da budu u drugom planu; tako je bilo u svim evropskim zemljama i tako će biti; dakle, tehničko osoblje i finansijski menadžment ne može biti istovremeno i rukovodeće osoblje.

Kod nas se događa obrnuto: finansijski menadžment, sa velikim uplivom G17 plus, onaj je koji vodi sve poslove na pomenutu temu. Tako smo dobili nekompetentnu, malo priučenu, ovlaš informisanu, „think-tank“ deo organizacije za zdravstvena pitanja HIV/side, zavisnosti, za tuberkulozu i malariju. Ekonomski institut (a unutra sve bankari, ekonomisti, računovođe, pravnici) samoproglasili su se i nametnuli kao sertifikovani za sve.

NVO-i koji su dobili (ili će da dobiju) projekte su neorganizovani, nekompetentni, ad hoc stvoreni. Nema kontrole tokova novca!

Najgore je što je to sve deo slike Srbije i Crne Gore.

Monitoring širenja HIV/side treba da se poveri psiholozima, psihosocijalnim stručnjacima, sociolozima, vrhunskim epidemiolozima, biohemičarima, mikrobiolozima i brojnim NVO-ima koje se bave baš tom temom i čije su iskustvo i obrazovanje na vrlo visokom nivou. To treba da bude međusektorski rad, a ne administrativno-bankarski.

Dakle – treba da bude obrnuto: Komisija za Nacionalnu strategiju treba da daje naloge Ekonomskom institutu, a ne Ekonomski institut da netransparentno raspolaže novcem – raspodeljujući ga po poluprivatnim, „nemuštim“, svakako netransparentnim vezama, tipičnim za srpski palanački mentalitet, koji je navikao da nikome ne polaže račune.

Uskoro ćemo se možda baviti otkrivanjem šta se zapravo dešavalo i dešava u EI-u. U pitanju je ogroman novac – više od šest miliona evra. Pitamo se šta je urađeno od tog novca – osim deljenja kondoma? Vidimo da su i kondomati ocenjeni kao komplikovani, „jer ko će novac da uzima od prodaje kondoma iz kondomata“. (Lj. Pejin, „Vreme“ br. 725)