Borče i Teofilče

Moji ukućani su mi uvalili da čitam „Povratak Majora Bore“ od T. Pančića, objavljen u broju 587 zato što, kao i oni, volim Boru i zato što sam Slovenka po ocu. Čim ugledam (u desnom uglu) napeti pogled autora, jasno mi je koliko ga košta prosvećivanje bagre za koju nema „dovoljno velike metle“ i koliko je dugo i sa koliko naprezanja sedeo na radnom mestu, za svaki svoj članak!

Je l’ može sad „Slovenka“ (tako me moji zovu), da se malo odbrani od odbrane „slovenačkih interesa na srpskoj teritoriji“ (malo modifikovano, ali poznato zvuči, slažete se?). E pa, hoću da se odbranim od odbrane iz nusprostorije! Od uzdaha Retorike Ljubavi iz nusprostorije Teofila Pančića! Kakva prostorija, takva i ljubav. A od takve ljubavi i (bečki) konji crkavaju!

Ja ovde neću braniti Boru (profitera) nego šmek moje mladosti. Inače godinama slušam određenu vrstu muzike u kojoj je bilo malo mesta za najbolje grupe iz Jugoslavije. Ali, i dan-danas stanem gotovo mirno, kad čujem: „cele noći ti si forsirala konjak…“ Na bilo kom kraju sveta Borin glas doneo bi miris i ukus Beograda! Bojim se da bi mi Teofilov talenat i na kraju sveta doneo miris njegove radne sobe! Tu je razlika između ova dva javna poslenika, od kojih možda jedan više nema šta da kaže, ali drugi sigurno nikada nije imao (ili umeo) nešto da kaže.

Zato ja u ime slovenačke polovine moga bića molim globalnog tovariša, poslušnog đaka internacionale (koji se pretvara u „all ears“ kad Razredni zada temu: „Useri sve nacionalno“), da mu domaći zadatak sa ukusom globalne Retorike Ljubavi ne bude baš tako obilan. I kad je iz ljubavi prema mojoj Sloveniji, mnogo je… Dobiće peticu i za manje… Savetujem autoru da se ne napreže isuviše na radnom mestu kiteći ostarelu, i svi znamo koliko savršenu i koliko nesavršenu instituciju Beograda – našeg Boru. Moja deca ga zovu Borče, Mica, Cica… Za instituciju Teofila, a kamoli Teofilčeta, nikad čuli…