Bez prave zamene

U svojoj raspolućenosti „Vreme“ ne prestaje da ima šarm „nepodnošljive ambivalencije“. Baš kada „časni i pravedni“ uskliknu da se „Vreme“ politički srozalo i postalo vrednosno i kulturološki dosadno, nekako uvek iz žbunića neočekivanja iskoči Alisin zec.

„Političari na filmu“ odličan je primer metapolitičkog teksta plemenitije vrste. Za razliku od „odumiranja države“ koje je davno poprimilo svoje pravo lice groteskne šale, može se govoriti o odumiranju sociologije u kritici, u ovom slučaju filmskoj. Ivan Jević sjajno, u tri rečenice, portretiše paradoks lepote filmova Leni Rifenštal. Podtema je desničarsko monopolisanje tradicije (republikansko u Americi ili etnonacionalističko u Srbiji i, bogami, još kojekuda) i njemu alternative, tradicije u svetlu liberalne demokratije i, ako hoćemo pravo, T. S. Eliota.

Posle ovakvih kritičarskih najava, prosto vam se sladi da odete na FEST. Potražiću sebi bioskopske ekvivalente ove zabave u Amsterdamu. Eliot piše: „… na ovom ili sledećem svetu ništa se ne može zameniti ničim drugim…“ Pravih zamena nema. Ipak, šta je život do potraga za vrednosno prihvatljivim ekvivalentima?