Bez pljuvanja

U prošlom broju „Vremena“ Dragoljub Žarković, lepim rečima kvalifikujući moju – kako je on označava – pravnopolitičku analizu praznog glasanja, predočava čitaocima zaključak koji nije moj. On ocenjuje inicijativu za prazno glasanje kao „potpuno besmislenu“, pa citira deo mog teksta sa sajta „Peščanika“ u kojem opisujem zakonska rešenja koja u Srbiji važe za prazan glas. Budući da se takav glas ne računa, on nema nikakav pravni efekat. Ali, u navedenom tekstu, uprkos ovakvom slovu zakona, ja zagovaram prazan glas i objašnjavam njegov politički legitimitet. Deo koji je u „Vremenu“ citiran jeste samo pozitivnopravni prikaz. A pozitivnopravni prikaz nije analiza niti zaključak. Da je citiran ovaj deo teksta na sajtu „Peščanika“ čitaocima „Vremena“ bilo bi jasno za šta se zalažem.

„Svim rizicima uprkos, ako stranke koje se legitimišu kao liberalnodemokratske i socijaldemokratske ne nađu tačku za stvarnu političku relegimizaciju političke vlasti u Srbiji, ko sme sebi uzeti za pravo da omalovažava ideju praznog glasa? Ona nema izgleda za realni politički uspeh, ali verujem da je došlo vreme da se građani osvrnu oko sebe u potrazi za nečim što bi moglo povratiti veru da se politički legitimitet vlasti u Srbiji jednom ipak može uspostaviti.

Budući da više ne verujemo u takve ljude, ne samo što gubimo veru u poslanike i kongresmene već i u sam parlament i kongres. U ovakvim trenucima narod ima poriv ili da ‘najuri bagru’ ili da ih pusti da učine najgore što mogu. Nijedno od ovoga ne uliva nadu: ne znamo kako da ih najurimo, a ne možemo da ih puštamo da čine najgore što mogu. Treći odgovor – ‘srušiti sistem’ – diskreditovan je svojom besmislenošću: koje delove sistema, i u korist koje sistemske zamene? A, uz to, ko će se prihvatiti rušenja? (T. Džad, str. 102) Neke dobre ciljeve koje smo povremeno, kao pojedinci i društvo sebi postavljali, danas izražavamo uglavnom emocijama. To nije dovoljno, moramo pronaći bolje rešenje. Zato valja obnoviti drukčiju vrstu i način javne rasprave. Ako nam se neka mera ili postupak čine neispravnim treba to javno reći. Isto, kada se neka mera (npr. prazni glas) čini ispravnom, treba je javno zagovarati. I javno opovrgavati. Bez pljuvanja, makar i anemičnog, koliko da se zalepe etikete.“