Bela knjiga

Članak Slobodana Antonića s pretenzijom da bude naučni esej, jer u njemu on daje definiciju svoje teze šta je to misionarska inteligencija, koje su njene karakteristike i to potkrepljuje citatima i „dokazima“, pošto je imenovao srbijanske misionare, dok ga čitam, neodoljivo me podseća na Belu knjigu Stipe Šuvara, u kojoj je on, pre dvadesetak godina, sačinio crnu listu intelektualaca i umetnika koji su svojim napisima zastranili u odnosu na komunističku progresivnu ideju. Ti devijantni intelektualci su, prema Šuvaru, propagirali ideje zapadnog kapitalističkog sveta, a znamo da će kapitalistički Zapad da završi na smetlištu istorije, kako nas je učio marksizam.

Poput Šuvara, Slobodan Antonić nastoji da u postmiloševićevskoj Srbiji načini crnu listu najpre novinara, a onda i stranih plaćenika, tj. nevladinih organizacija, koji veličaju nekakve antirasističke, antinacionalističke i antihomofobične ideje. Torov, Pančić, Biserko, Odalovićeva, Popov. Jasan je psihološki, politički i intelektualni profil onih koje Slobodan Antonić podrugljivo, u čemu se oseća i koliko su mu i mrski, naziva misionarskom inteligencijom.

I meni, kao i gospodinu Antoniću, posve je jasan profil pomenutih ljudi. Tu se mogu ubrojati još i Vesna Pešić, Vojin Dimitrijević, Nataša Kandić. Siguran sam da Antonić ima averziju i prema njima.

S druge strane, jasno je koji je politički i intelektualni profil gospodina Slobodana Antonića. To je pozicija na kojoj se nalaze i Srpska akademija, miljenici Muze u Francuskoj 7, DSS i postoktobarski (2000. godine) članovi, simpatizeri i savetnici unutar Koštuničine stranke.

Ukratko, Slobodan Antonić je srpski nacionalista par excellence.