Babe i tiha revolucija

Već neko vreme poizdalje pratim urnebesnu svađu koja se vodi na stranicama „Vremena“. Akteri stari, provereni, izgleda nepromenljivi. Dobro je za „Vreme“, a i za buduću Srbiju to što se sve to odvija u pismima čitalaca, ne na udarnim stranicama. Pa kad je na periferiji, ‘ajde, računam, da se i ja uključim.

Pitam se: da li ćemo biti svedoci tihe revolucije frustriranih, pohlepnih i guzatih baba? S njima se donekle slažem: tačno je da smo kao nacija, bez pristanka lične volje većine populacije, načinili mnoštvo odvratnih stvari. Simplifikacije imaju izvesnog smisla; da ste bili odlučniji, hrabriji, vaše vođe ne bi mogle da vas navedu na sve ono što se sada trpa u jednu jedinu (previše) zbirnu imenicu, ne znam joj ime, babe znaju, doduše, ne umeju da artikulišu. Osećam udeo lične krivice u nepočinstvima čije sam posledice (za razliku od baba) svojim očima video na drinskim sprudovima. Bilo ih je svukuda. Neka Bog dâ da sva izađu na videlo. Neka Bog dâ da smognemo snage da zatražimo oproštaj od sviju koje smo, hteli-ne hteli, zavili u crno. Međutim, ne vidim nijedan razlog da za to pokajanje padamo na kolena pred Biserko, Kandić, Slapšak i buljavi Liković (padeži namerni) koji su od tih nesreća udobno živeli i hoće da žive isto tako zauvek. Ako nemamo bolju savest od tih sablasti, bolje da nas nije.