Autonomija Vojvodine, ili o pravu na dve brade

U „Vremenu“ se pojavio (izvesni) Boško Mijatović (u daljem tekstu B.M.), sa slikom u uglu stranice, da se vidi (kao) da stvarno postoji, te koji postavlja krucijalno „vojvođansko pitanje: ima li ozbiljnog temelja?“. I odmah odgovara „… da ne postoje objektivni razlozi za utemeljenje asimetrične autonomije, ili, čak, republike Vojvodine“. Naime, ispostavlja se da je jedini „objektivni“ razlog upravo on sam, B.M., kao takav – i njegovo iznenadno „bliže ispitivanje“, jer kada je ispitao i shvatio, iako „… priznaje, i on sam doskora verovao da postoje očevidni razlozi za autonomiju…“, pohitao je „… da ih predstavi u što radikalnojoj formi…“ jer više, dakle, ne veruje. Odlično. Svedoci smo, izgleda, verskog (i kvaziliberalno-demokratskog) prosvetljenja.

Prvo, otpozdravljam B.M.-u, da smo se, mi, građani Vojvodine nagledali, naslušali i naučili sve što se od „radikala“ i njihovih „formi“ može iskusiti, od J(aše) Tomića, pa do V. Šešelja i javljamo da nam je od svakog radikalizma veoma zlo. Demokratsko društvo, a liberal B.M. bi to morao znati, ne gradi se na „radikalnim formama“ nego na sagledavanju celine problema, u ovom slučaju – autonomije Vojvodine. Zbog toga je metodološki nedopustivo za programskog savetnika (Centra) da ovako nastupi u (javnom) prostoru jednog uglednog nedeljnika, ako ništa drugo, makar i samo zato što „… velika većina učesnika nekako podrazumeva da je autonomija potrebna…“. Pogotovo što se „doprinos vrućim predustavnim diskusijama“ o tom suštinskom demokratskom zahtevu Vojvođana, ne može, za (takvog!) liberalnog demokratu, kao što je B.M., graditi na poznavanju samo jednog dokumenta i „… ograničiti na stavove … LSV, čiji je predsednik…“ taj i taj. Izgleda, da je u opštoj hajki na Vojvodinu, koja je politički oslabljena skandalima i nesuglasicama njenih „lidera“, pa i predsednika Skupštine AP Vojvodine, B.M. iznenada osetio pravi momenat za „državotvorni“ udarac i zato tako vrlo „pohitao“ da plitko i usko promisli, jedan (duboki) politički bunar, kao što je Vojvodina i njena državno-pravna pozicija. Zbog toga je ovaj odgovor B.M.-u, opomena da u Vojvodini ima, a uvek će i biti onih koji neće pristati da budu kulisa poznatog, a već dosadnog (beogradskog) cirkusa, koji često gostuje sa obe strane reka Dunav i Sava, makar da Vojvodina i nije neka „… jasna odvojena geografska celina…“ i da su njene granice povučene proizvoljno „… odsečene ko na panju, ne baš prirodne… pa su i postavljene od oka…“. A koje su granice povučene voljno, prirodnim putem? Da nisu možda Srbije, koja je (tim) istim Trijanonskim ugovorom (1922) dobila odjednom, kao nagradu, bolje rečeno – kao ratni plen, 26.000 kvadratnih kilometara na severu, gde je nikad nije bilo, upravo „… posle prvog svetskog rata … prema Mađarskoj i Rumuniji“? Iza reči B.M.-a krije se mala, ali smradna, dimna zavesa. Bolje da se B.M., kao deklarisani liberal, ostavi granica. Do tada, da krenemo:

1. B.M. smatra da ne postoje „…istorijski razlozi za široku autonomiju ili republiku…“, jer „…Vojvodina nikada nije bila zasebni politički individualitet, osim kratko i delimično…“. Veoma proizvoljno, ali neka bude. Međutim, ono što ispušta B.M., jeste činjenica da je autonomija Vojvodine, što će reći samozakonodavna Vojvodina, od samog početka (za B.M. je to 1848, pa neka bude!) bila u njenom političkom biću, kao zamišljena, ne oblast, ili pokrajina, nego ravnopravna država (od predloženih 11) u Austrougarskoj monarhiji, sa sopstvenim ustavom, koji je nosio jedan patrijarh – jednom caru, a put je platio novcem koji je štampala „Vojvodovina Srpska“ i koji je bio važeći u celoj monarhiji (B.M. može doći u Muzej grada Novog Sada da ga vidi i pipne). Ideju takve države Vojvodovine Srpske stvorili su devetnaestovekovni liberalni ideali onoga doba (sloboda, bratstvo, jednakost), načela demokratije i federalizma, što su i ostali temelji autonomije Vojvodine do danas. Ne samo da je autonomija „vojvodstva“ mišljena, željena, ispisana u raspravama, dokumentima, političkim programima, nego je i ozbiljnom parlamentarnom borbom branjena i kao ideja i plemeniti liberalni politički cilj, pre svega Srba, ali i drugih građana Vojvodine, u nekim elementima od Temišvarskog sabora 1690. godine, pa sve do stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine. Dakle, skoro dva i po veka. Od Save Tekelije, preko patrijarha Rajačića, Svetozara Miletića, Mihajla Polit-Desančića, Laze Kostića, Svetislava Kasapinovića, Joce Laloševića, Dude Boškovića, Vase Stajića, da pomenemo samo najznačajnije. Takva, jasno definisana, a najbolje već pomenutim liberalnim ustavom iz 1849. godine zahtevana, na osnovu glavnih zaključaka Majske Skupštine, a posle nje nakratko i ostvarena, autonomna Vojvodina (Srpska) nikad više nije bila dopuštena od centralističkih država u čijem je sastavu bila: Austrougarske, Ugarske, Kraljevine SHS, pa potom i Jugoslavije. Autonomija Vojvodine i onda i sada bila je otpor centralizmu, a sa njim i etnocentrizmu. Za tu i takvu autonomnu Vojvodinu borili su se, tamnovali po zatvorima i po pravilu propadali, najveći umovi i moralne gromade srpstva sa ove strane Dunava. I to na demokratskim, skupštinskim i sabornim principima javnosti i parlamentarnosti, onda kada je Srbija pravila dinastije i tajne policije, a njen parlament podsećao na kokošinjac. Uzalud B.M. spominje neka imena bivšeg komunističkog režima, da bi ogadio čitalačkoj publici autonomiju Vojvodine, kao da je ona, tobož, komunističko dete. Ne. Odgovor je jasan: Vojvodini nije dopušteno da bude ono što je vekovima sama htela i pre komunizma. A zna se i zašto. Sredstvo u rukama bečkog dvora za obračun sa Mađarima, pa meta germanizacije, mađarizacije i na kraju srbijanizacije, Vojvodina je bila moneta za nacionalna potkusurivanja i obračune, a uvek samo „… njiva koju treba preorati i pustiti da spava.“ (I. Sekulić, 1928). Zbog toga demokratija u bilo kojoj zemlji u kojoj se nalazi Vojvodina, a u ovom slučaju državi Srbiji, počinje sa vojvođanskom autonomijom, odnosno sa slobodno izraženom vojvođanskom političkom voljom, kroz njen parlament, kao politički subjektivitet koji se mora priznati. U protivnom, ako nema autonomije Vojvodine, nema ni demokratske države. Dakle, istorijsko iskustvo, ako hoće B.M. i liberalno „pravo na pravo“ koje opredeljuje autonomiju Vojvodine, i danas jeste prisutno kod njenih građana, jednako kao i sećanja da su propadala sva carstva, države i svako ko je atakovao na subjektivitet njenih građana kao celine, kao individua, ili kao etničkih zajednica, od Leopolda I, Košuta, Aponjija, kralja Aleksandra, do Miloševića.

2. Kaže B.M. da nema jasnih kulturnih (kulturoloških?) razloga za autonomiju Vojvodine i izbacuje tezu: „… i mnogi drugi, ne samo da nisu samo vojvođanski umetnici već i šire srpski, nego su obično prevazišli svoj zavičajni okvir i sada su samo srpski. Isto važi i za značajne ljude iz drugih vojvođanskih naroda.“ (?!!) Pretpostavljam da B.M. misli da su „srpski“ i: Aleksandar Tišma, Laslo Vegel, Zuzana Halupova, Rudolf Bruči, Karlavaris, Ljubomir Majera, Nikola Džafo, Karolj Viček, Želimir Žilnik, da spomenemo samo neke. „Provincijalno prisvajanje nacionalnih veličina je besmisleno, dostojno samo malih provincijskih duhova“. Sasvim tačno – i to duhova kao što je duh (srpski) B.M.

3. Sa poznavanjem fenomena „multikulturalnosti“ B.M. stoji još gore: „… izvesno kulturno razlikovanje pojedinih krajeva samo obogaćuje jednu zemlju i po načelu multikulturalnosti, zar ne?“ B. M. izgleda ne zna da je multikulturalnost pojam koji se odnosi, ne „… na onu drugu narodnu…“ kulturu, nego „… na međugeneracijsku zajednicu, manje ili više insititucionalno kompletnu, koja zaposeda određenu teritoriju ili zavičajno tlo, ima poseban jezik i istoriju“ (Kimlika), za šta je Vojvodina vrlo upečatljiv primer u evropskim razmerama. Funkcionisanje različitih vojvođanskih etničkih grupacija, njihovo očuvanje i razvoj, odnosno demokratski mehanizmi njihovog učestvovanja u političkom životu može se obezbediti samo autonomijom Vojvodine, što je ne samo „moderno nego i inteligentno“, uprkos suprotnim tvrdnjama B.M.-a. Ali, ne treba se baviti toliko neznanjem i zluradim sarkazmom B.M.-a, koji otkriva političkog diletanta, jer on sa samog Pijemonta srpstva, beogradskog i srpskog (može biti i opet predsedničkog!) Centra za liberalno-demokratske studije, ne vidi mnogo, a kamoli Vojvodinu i njenu protomultikulturalnu zajednicu (jer će biti tek multukulturalna u jednoj novoj, demokratskoj Srbiji i Vojvodini).

4. Što se tiče referenduma o autonomiji Vojvodine, naravno da ga mora biti i da će ga sigurno (jednom) biti. A biće raspisan onda kada bude referendum i za razne druge državne ideje, kao o samostalnoj Srbiji, o zajedničkoj državi, o uključenju u Evropsku uniju, NATO itd. I to onda kada se dobro obrazloži referendumsko pitanje, a tek nakon oslobađanja medija, uvođenja nepristrasnog novinarstva, otvaranja udbaških i svih drugih (srpskih) dosijea i stvarnog sagledavanja istorije bliže i dalje, njenih glavnih i sporednih aktera i kad dobijemo odgovor (ili bar deo odgovora) na pitanje: šta nam se to zbilo? Za koju je to ideju žrtvovana po ko zna koja generacija Srba i Vojvođana? A taj će referendum raspisati jedina za to nadležna institucija u Vojvodini, njena Skupština. Teza B.M.-a da sastav vojvođanske Skupštine ne odgovara „stvarnom“ raspoloženju biračkog tela, dobro je poznata u nastupima DSS-a, SPS-a i radikala. To će se, ne proveriti, nego proveravati na nekim novim izborima. Međutim do tada, sadašnja vojvođanska skupština je sastavljena tako što su svi demokratski pretpetooktobarski akteri u Vojvodini (osim nekolicina: DSS i PDS) potpisali dokument o predizbornoj platformi protiv diktature Miloševića za pokrajinske izbore, baziran upravo na tome da će Vojvodina (nakon izbora) dobiti svoju stvarnu autonomiju, a ne „fingiranu“ kao što ju je imala do tada. Rezultat se zna. Na toj osnovi izabrano je 119 od 120 poslanika, dakle na ideji stvarne autonomije Vojvodine. I kako stoje stvari, sva ispitivanja javnog mnjenja govore o većinskom raspoloženju građana, kao i njihovih političkih predstavnika – za autonomiju Vojvodine. Zato B.M.-u nikako ne treba argument o „lukavim malim vojvođanskim strankama“. Ne zna on to (kako je bilo).

5. Inače, B.M. je ekonomski genije. Otkrio je (iz brošure „ligaša“) da Vojvodina nije iscrpljivana ekonomski, pogotovo 1925. i pita „ume li tamo neko da računa?“. Ume. Posebno gosp. D. Boarov, pravnik i novinar „Vremena“, koji je napisao više ozbiljnih ekonomskih studija o pljačkanju vojvođanske ekonomije, privrede i imovine i ne bi bilo zgoreg da B.M., pre no što napiše, nešto i pročita. Za ovu priliku citiram deo „Novosadske rezolucije“ iz 1932: „Pobuđena neobično teškim stanjem u zemlji, a poglavito u Vojvodini, nekada najbogatijoj pokrajini, a danas spaloj na prosjački štap, grupa predstavnika opozicije, sastala se 11. i 28. decembra 1932. u Novom Sadu i pretresajući očajno stanje vojvođanskih seljaka, radnika i građana uopšte, došla je do ovog jednodušnog zaključka… Centralizam u našoj državi, pored toga što nije uspeo na ekonomskom i socijalnom polju, nije uspeo ni na upravnom polju da stvori i održi dobru i pravednu izvršnu vlast, koja bi zadovoljila narodne potrebe i zaštitila i unapredila interese građana, a diktatorski režim od 6. januara 1929. god. pokazao je ne samo da nema nikavog razumevanja za specijalne prilike i potrebe pojedinih pokrajina, pa i Vojvodine, nego je naprotiv, uveo i podržavao ovde jednu nemoguću administraciju, nesnošljiv poreski sistem koji su u Vojvodini stvorili opšte i duboko nezadovoljstvo, a svojim nasiljem i koruptivnošću, porušili i sve visoke nacionalne ideale, za koje se Vojvođansko Srpstvo vekovima oduševljavalo i pomoću kojih se ovde kroz vekove održalo. Verni demokratskom načelu, da je narod izvor i utoka vlasti, stojimo na gledištu, da posle ukidanja Vidovdanskog ustava narod treba na osnovu već izvršenog ujedinjenja, po svojoj slobodnoj volji, da dade ovoj državi novo i konačno uređenje, po kome će narodu u ustavnom demokratskom, čisto parlamentarnom režimu biti obezbeđena potpuna i neokrnjena građanska sloboda, jednakost, ravnopravnost i pravni poredak, i biti onemogućeno oduzimanje tih građanskih i političkih prava. U buduđem uređenju države, Vojvodina sa Sremom traži za sebe isti položaj, koji će imati i ostale pokrajine…“ (slede 24 potpisa najznačajnijih političkih ličnosti Vojvodine, sa J. Laloševićem i M. Tomandlom na čelu). Je li dosta, ili da nastavimo?

6. Za razliku od B.M., moja rasprava o autonomiji Vojvodine se ne odnosi na period „komunizma i samoupravnog socijalizma“. Ne zato što ona nije uputna i nebitna, nego da se istakne problem autonomije Vojvodine i njene (male) državnosti i pre ovog perioda. Komunisti su (samo) shvatili kako da, na račun negiranja ekonomskih individualnih sloboda, naglase kolektivna prava etničkih zajednica, istovremeno uvažavajući i mireći dugogodišnju federalističku težnju za autonomijom Vojvodine u (istovremeno) sastavu Srbije i Jugoslavije. Naravno, i da presele fabrike, izvrše nacionalizaciju i „kolektivizaciju na selu“ (sa čupanjem brkova), dan urade prinudan otkup, da nikad vojvođanska poljoprivreda ne bude slobodna i da se nikad ne ukrupni vojvođanski posed, da se obračunaju sa „liberalima“, intelektualcima i da ih grubo marginalizuju (a ne kao u Beogradu – da smeste u institute), da Vojvodinu kolonizuju, da na Vojvodinu i njenu imovinu („Zakon o svojini u vlasništvu Republike Srbije“) atakuje (ponovo) Srbija u liku bankarskog beogradskog partijskog aparatčika, uz pomoć „srpske akademske elite“, da se prinudno iseljavaju starosedeoci nesrpskog porekla, da ratove finansira vojvođanski seljak, a da beogradske firme izvoze vojvođansko žito, kukuruz, naftu, i prodaju njenim građanima gas, kao da su Vojvođani nesposobni to da sami urade. I još mnogo toga. Ne ponovilo se.

Zaključujem: Vojvodina ima pravo na svoju autonomiju, jednako kao što je i pravo B.M.-a da bira između svoje (jareće, po mome verovanju) bradice i nešto malo duže – objektivno, ravnogorske.