Apsolutni Cekić

U svom reagovanju na tekst „Ajkule u etru“ iz prethodnog broja „Vremena“, predsednik krnjeg Saveta za radio-difuziju Nenad Cekić optužuje koleginicu Tamaru Skrozzu i mene da smo lagali čitaoce pišući o njemu. „Apsolutna je laž“, tvrdi on, „da sam se ja koristeći kompjuter i internet nalog Radio Indeksa bavio distribucijom materijala koji se odnosi na privatizaciju jednog beogradskog medija.“ Ni ja ni Tamara Skrozza, koja je u jednom ranijem tekstu pominjala Cekića, nismo napisali to što nam on podmeće. U tekstu „Ajkule u etru“ samo piše da je pismo grupe nepotpisanih radnika B92 poslato sa kompjutera koji je registrovan na Radio Indeks. Izgleda da se Cekić kao dugogodišnji direktor i glodur Radio Indeksa sasvim poistovetio sa tom firmom, ali to nije ni moj ni Skrozzin problem.

Druga „apsolutna laž“ koju mi pripisuje jeste da sam napisao da je javno napadao Verana Matića „tokom poslednje dve godine“, a on ga je u stvari napadao „pre dve godine“, ali da od tada „nije prozborio baš ni jednu jedinu javnu reč“. Tu me je uhvatio. Ne znam kako mi je Cekićevo dvogodišnje ćutanje promaklo, pa se zbog ove „apsolutne laži“ izvinjavam.

Sve ove, kao i druge nedoumice, Cekić je imao prilike da razjasni u razgovoru za „Vreme“ pre nego što je tekst „Ajkule u etru“ pušten u štampu. On je to odbio jer nije bio raspoložen za „gubljenje vremena sa Anastasijevićem“. Da zaista ceni svoje i tuđe vreme, ne bi ga gubio ni ovakvom reakcijom na moj tekst.