Andrićev venac ili Šekspirova?

U Miloševo doba sve je bilo lakše i jednostavnije. Nije postojala podela vlasti jer vlast nije za deljenje. To je Miloš vrlo dobro znao, a nisu ga razuverili ni ustavobranitelji. Poražen se povukao, ali je ostavio mit o nedeljivoj vlasti i tom mitu svaki političar u Srbiji od tada teži. Od Aleksandra Ujedinitelja, preko Josipa Broza i Slobodana Miloševića, do Dragana Đilasa danas (a kome nije jasno zašto Đilas, nek pregleda prepisku sa državnim revizorom), nedeljivost vlasti, koncentrisanje celokupne moći u jednom Konaku bilo je ono o čemu su oni na vlasti sanjali. Pravdali su se najčešće efikasnošću. U Miloševo doba sve je bilo lakše i jednostavnije. Milošu svakako. Nije morao da se bakće tamo nekim komisijama, propisima, paragrafima. Ni Miloš ni Kapetan Miša. Dovoljno je bilo da se Miloš i Miša dogovore pa da privreda procveta. Milošu i Miši svakako.

S druge strane mita o „efikasnoj vlasti centralizovanoj u Konaku (ili na Kanabeu)“ jesu političari u opoziciji, koji dok ne zasednu u neki svoj konak vrlo lepo pričaju o podeli vlasti, kontroli, nezavisnosti nadzornih tela. Osvajanje vlasti je najčešće donosilo uviđanje da efikasnost i procedure retko kad idu baš ruku podruku.

Naravno da je u Miloševo vreme sve bilo jednostavnije. Ne samo Milošu već i Kapetan Miši. Knjaz je Mišu postavio za „dunavskog kapetana, sa nadzorno-arbitražnom ulogom“, i time je, što se tiče Miloša i Miše, „logika poslovanja“ bila sasvim uspostavljena. I nadzor i arbitraža su bili upravo tamo gde im je po Milošu i Miši i bilo mesto – kod „privrednika“. Nikakvih komisija tu nije bilo. Efikasno i sve je cvetalo. Konaku i Kapetanu.

Ono što se u uredničkom tekstu „Vremena“ od 2. februara naziva „današnjom nakaradnom logikom poslovanja“ u suštini je deo procedure zaštite tržišta od zloupotreba, a poštovanje institucija u nastajanju je tek prvi korak u uspostavljanju te zaštite. Činjenica koja, izgleda, promiče današnjim „kapetanima u pokušaju“ jeste da je zadatak nekih institucija zaštita tržišta, a ne zaštita njih i njihove pozicije. Pozicije na tržištu se više ne mogu graditi dogovorom u Konaku, bar ne bi trebalo, koliko god da takvi dogovori nedostaju i kapetanima i Konaku.

S druge strane, iako urednik „Vremena“ uočava problem „nakaradnog“ postojanja neke Komisije koja se meša u poslovanje i munjevit razvoj srpske privrede i privrednika, pokušavajući da stane na put omiljenom stanju srpskog „privrednika“ – monopolu, pa čak nudi i način rešavanja problema – „dvaes’ po turu“ ili vešanje ispred Konaka, taj uvodnik je ipak nepotpun. Ono što Žarković nije naveo jeste to gde je taj Konak ispred kog bi se danas vešala Komisija? Da li je Andrićev venac aktuelna adresa ili je u pitanju Šekspirova?