Amerika i Hag

U prošlom broju „Vremena“ gospodin Bogdan Ivanišević mi je opširno objasnio da su sve moje rezerve prema Haškom sudu sasvim neopravdane. Nije me ubedio. Uzimajući u zaštitu Haški sud od primedbe da tamo nije optužen nijedan Albanac, Ivanišević navodi nekoliko protivrečnih razloga. Prvo, taj sud već godinu dana skuplja dokaze i možda je nekog od Albanaca već tajno optužio; drugo, niko od njih nije mogao biti optužen pošto je mandat suda takav (obuhvata samo rat, tj. NATO intervenciju, a tada je jedino srpska strana počinila zločine); treće, kriva je srpska strana pošto nije sarađivala i nije ponudila dokaze…

Dakle, dve godine posle rata, na Kosovu, koje je pod međunarodnim protektoratom, haški istražitelji nisu mogli da pronađu nijedan dokaz jer niko od Srba nije prijavio ništa, ali je mogla biti podignuta optužnica protiv Miloševića i još nekoliko visokih funkcionera tokom bombardovanja kad niko nije mogao pouzdano znati šta se na Kosovu dešava, nego se licitiralo sa sto hiljada ubijenih civila.

Ivanišević nalazi da je moje podozrenje prema haškoj pravdi karakteristično za ovdašnje nacionaliste i valjda ne može da se načudi šta mi bi i kako sam uspeo da se inficiram tako kasno, kad je skoro svako već shvatio čemu vode nacionalističke gluposti. Tvrdi da su na Zapadu protivnici tribunala samo levi i desni ekstremisti. Ne bih u takve svrstao Amnesty International koji tvrdi da je NATO počinio ratni zločin gađanjem zgrade RTS-a.

Čini mi se da nije neophodno biti nikakav nacionalista (pa ni demokratski) da bi se uočilo kako je Haški sud (tačnije: politika tužilaštva) pod izvesnim uticajem jedne strane u sukobu u kojem su se desili zločini kojima se sudi. S druge strane, mislim da je neophodno da čovek zaista slepo veruje u sve što Zapad radi, da guta baš sve što mu se ponudi da bi se divio ovakvoj pravdi. Mnogo pametnog i čestitog sveta na Zapadu govori sa dosta cinizma o svojim vladama i političkim elitama, ali će zato neki od naših posmatrača kršenja ljudskih prava poverovati da je NATO zapravo humanitarna organizacija.

Ivanišević nije pominjao NATO i sigurno će smatrati da mu ovo podmećem, kao što je i on meni malo podmetnuo Srebrenicu i Foču, o kojima nisam i ne bih govorio. Takođe nisam i ne bih tvrdio da je gospođa Del Ponte (ili bilo ko drugi) srbomrzac. Taj rečnik nikad nisam koristio jer me ne zanima ko koga mrzi ili voli i jer verujem da to ništa ne objašnjava.

Verujem, inače, da je Tribunal sakupio impresivnu količinu materijala o ratnim zločinima, verujem i da je sama procedura zaista nepristrasna i, najzad, valja priznati da je to jedini sud koji se bavi ratnim zločinima. Da nema Haga, malo ko u bivšoj Jugoslaviji bi o tome uopšte govorio.

Problem je, međutim, politika tužilaštva koja, posebno u slučaju Kosova i NATO intervencije, vodi računa prvenstveno o interesima i potrebama Zapada (Amerike), a manje o stabilizovanju i popravljanju lokalnih prilika i odnosa. Problem je u suviše gruboj instrumentalizaciji Tribunala, u preteranim pritiscima i uslovljavanjima vezanim za odnos prema Tribunalu.

Ima još mnogo drugih problema vezanih za američku politiku oko Haškog suda o čemu je g. Ivanišević, sedeći u Njujorku, morao mnogo čuti, sve i da nije hteo. Biće, dakle, da on misli kako smo mi ovde dužni samo da uredno izvršavamo što se od nas zatraži, a kritike Tribunala i rasprave o američkoj politici mogu da se vode samo tamo.

Pa, što se mene tiče, na tako nešto nikad neću pristati.