Ono što sa sigurnošću možemo reći o Bergmanu povodom sto godina od njegovog rođenja, jeste da je svojim rediteljskim delom učinio da se mnogi gledaoci osete pametnijima, a da se svojim književnim radom svrstao među pisce koji čitaoce umeju na zabavan način da učine boljim ljudima
"Ovo što se dešavalo u poslednjih šest meseci posledica je trogodišnjeg sukoba gde ste na jednoj strani imali mali, već prežaljeni Aerodrom Niš sa lokalnim institucijama i lokalnom politikom, a na drugoj svu silu državne administracije i politike ogledanu u Ministarstvu saobraćaja i ministarki Mihajlović, da bi kasnije bila uvučena i Vlada, pa i stranka. Zašto je sve urađeno na ovaj način, pitanje je za Ministarstvo. Zašto baš posle potpisivanja ugovora sa Vansijem? Zašto se uopšte otvarala ova tema kada je jasno bilo da će problem s Kosovom i Metohijom kulminirati? Naravno, nikakve direktne veze nema između Aerodroma Niš i problema sa Kosovom i Metohijom. Reč je o tajmingu, u takvoj situaciji se sporedne krizne situacije kao što je Aerodrom rešavaju po ‘hitnom postupku’"
Nije nemoguće da se Vučić negde požalio da mu je svega dosta, kao i nama uostalom, a onda je neko procenio potencijalnu vrednost spina i dostavio ga uredniku "Srpskog telegrafa" koji je odigrao ulogu lakmus papira: da vidimo, brajko, ko će jače, brže i bolje da moli svevođu da ne ide u manastir (tamo bi mogao da ga spopadne iguman Sava)
Nikada, naravno, nećemo znati da li je Vučićev "imperativ" da se Švajcarska "mora pobediti" dodatno opteretio trenera i igrače i uticao na to da, suprotno svim fudbalskim rezonima, naša grogirana reprezentacija pred kraj krene u neke smušene napade i tako pokuša izboriti "zacrtanu" pobedu. Ali sve ono što je toj utakmici prethodilo i sve što se dešavalo tokom i posle nje, apsolutno potvrđuje da politiku i sport (i rat!) ne treba mešati više nego što je to već po prirodi stvari – pogotovo kada su nacionalne reprezentacije u pitanju – povezano
Kako to da isti takvi devedesetih godina nisu strahovali kad je u opasnosti bio i sam život? I kako to da šute i oni koji se ničega ne smiju bojati jer su postigli sve što su mogli postići i dospjeli do zacementiranih pozicija
"Govorio je tečno albanski iako je bio odan srpskom cilju. Verovao je u dijalog", jednostavnim, perfektnim rečima opisao je Olivera Ivanovića u ne baš tako pitkom tekstu Eduard Džozef sa Univerziteta Džon Hopkins. A istina je da ova formula jedina može da otključa vrata briselskog konundruma: Govore tečno albanski iako su odani srpskom cilju. Veruju u dijalog
"Veoma je važno infrastrukturno i finansijski podržavati kulturu, umetnost, ali je potrebno i dozvoljavati, pa i podsticati, njen kritički karakter – čak i ono što u toj kulturi kritikuje poredak koji ga podržava. E, to je izazov ovoj kao i svakoj vlasti. Da li ćete podržavati samo ono što vama ide u prilog ili ćete ga podržavati generalno, i to zato što smatrate da je kultura, uz obrazovanje i nauku, glavni emancipatorski mehanizam društva, ono što ga vodi napred, pa makar to išlo na vašu partijsku i političku štetu u datom trenutku. Da li bi istu podršku kao što je imalo svečano otvaranje Muzeja savremene umetnosti imala i izložba u tom istom muzeju koja bi bila kritički nastrojena prema aktuelnoj vlasti?"
Večito pitanje da li Srbija ima elitu, ovih dana dobija novi oblik: zašto se predstavnici akademske javnosti i visoke kulture gade masovne kulture i za metu društvene kritike biraju pevačice, kao da su one najveća društvena pošast
Roman Čehinje Petre Hulove je pronicljiva studija o nepodnošljivoj lakoći pretvaranja "bratstva među narodima" u malograđanski fašizam
Nastavak priče o Žiriju i njegovoj odluci, te o međunarodnoj selekciji Krugovi
U tekstu Elize Hodže, mlade arhitektice, o sadašnjem izgledu Prištine i Skoplja i društvenim i istorijskim okolnostima koje su ga kreirale, "lako je prepoznati Beograd i bilo koji drugi grad u Srbiji"
