Sa 40.000 dinrara mesečno, koliko iznosi minimalc, ne može da se živi, osim ako će se tročlana porodica isključivo da se hrani hlebom premazanim mašću. Do političke elite ne dopiru argumenti da 120 dinara nije dovoljno za obrazovanje, ili 1200 dinara za odeću i obuću
Aktivisti poručuju da se neće pomeriti iako je došla interventna policija u opremi za razbijanje demonstracija. Neki od njih su privedeni. Krivce za potencijalnu ekološku katastrofu vide u nestručnoj gradskoj upravi Novog Sada na čelu sa Milošem Vučevićem
Posle godinu i više od osam meseci od hapšenja suđenje klanu Belivuk - Miljković može da prati i javnost. Izuzev svedoka saradnika, svi okrivljeni koji se terete za sedam ubistava, silovanje, dilovanje droge i oružja, negirali su krivicu. Dok je tužilac čitao optužnicu, okrivljeni su zevali, pa i zadremali
Jedna od tri vile koje je u Paraćinu podigao Lazar Teokarević vlasnik nekadašnje tekstilne fabrike „Vučje“ je na prodaju. Druge dve su ruine i nisu ni za prodaju
Studija “Batuta” o ekološki ugroženim područjima označila je Kosjerić kao crnu tačku. Razlog – fabrika cementa. Kroz istoriju poslovanja, ona je na različite načina zagađivala grad i narušavala zdravlje žitelja: od prašine, preko sagorevanja petrol koksa, do ponovnog vraćanja na ugalj kao energent i trovanja štetnim isparenjima i teškim metalima. Kad je cementara pokušala da dobije dozvolu za spaljivanje komunalnog otpada, lokalni ekološki pokreti su uspeli da odlože taj proces, ali su pesimistični u pogledu završnice
Kako je lik Gavrila Principa postao svetski brend za kokainske tovare, ali i za beogradski kriminalni klan, najsuroviji na Balkanu. Otkrivamo i kako je pod okriljem političke i državne zaštite klan Belivuk–Miljković nastao i rastao
Ovog leta je na luksuznom vinilu reizdata jedna od najboljih ploča jugoslovenskog roka, koja već dugo očekuje zasluženu revalorizaciju. Kad je godine 1984. grupa Haustor izdala “Treći svijet”, new wave je već odavno prošao, a publika nije više marila za strepnje i nade te generacije, želela je više razbibrige. Neshvaćeno u svoje doba, ovo umetničko delo koje mitologizuje borbu potlačenih za slobodu – bilo kad i bilo gde, a naročito u bivšoj Jugoslaviji – stalno se vraćalo u modu, ostajući aktuelno sve do današnjih dana, nadahnjujući mnoge potonje grupe
Pre skoro sto godina održano je u Peći svečano ustoličenje patrijarha Dimitrija, prvog patrijarha obnovljene Srpske patrijaršije (1920). U manastiru Pećka patrijaršija je skopska pozorišna trupa, orkestar Kraljeve garde svira, čuje se pesma hora. Okolo odzvanjaju topovski pucnji. Narod u Peći je, piše novinar „Politike“, konačno srećan. A to je varošica u kojoj žive „očajnici, žrtve neke teške magle neizvesnosti i nesigurnosti“, puteva je malo, a i ti koji postoje - nisu sigurni
Narkodiler i vođa huliganske grupe “Janjičari” Aleksandar Stanković zvani Sale Mutavi neposredno pre nego što je 12. oktobra 2016. ubijen u mafijaškoj likvidaciji, zapisao je u svom rokovniku šta planira da ostvari u naredna dva meseca, tačnije do kraja godine. Ti planovi otkrivaju i početke njegovog kriminalnog klana, koliko su tada materijalno bili moćni, a koliko su se, prvenstveno od dilovanja droge, obogatili pošto je klan preuzeo Velja Nevolja, za kog se veruje da i dalje ima sakrivenih 70 miliona evra i desetine luksuznih nekretnina
Klan Veljka Belivuka i Marka Miljkovića (na slici gore) nekoliko godina je odlučivao ko u Srbiji diše, a ko će prestati da diše. Bili su najjači saradnici crnogorskog Kavačkog klana na teritoriji Beograda, zaduženi za likvidacije protivnika, ubiranje reketa, rasturanje droge i oružja. Grupa huligana je za kratak period prerasla u odred smrti, naoružan do zuba, obučen za pratnju i kontrapratnju sa jakim vezama u policiji i bezbednosnim službama. Viđani su često u društvu državnih funkcionera, bili su članovi vladajuće Srpske napredne stranke, nazivali su ih “brat Velja i brat Mare” i važili su za nedodirljive. Međutim, kada su im nadimci promenjeni u Velja Nevolja i Mare Mesar, od njih svi peru ruke
Na kraju festivala ne možemo se oteti utisku da pozorište koje svodi svoja sredstva na minimum kako bi bilo što jasnije i ubojitije sebi samom vezuje ruke, te da najjači i najduži utisak ostavlja pozorište koje se vraća superiorno artikulisanoj umetničkoj formi
“Podršku nisam tražila, niti očekivala. Sve što sam pokrenula u Beogradu, ostvarila sam sama, razume se uz pomoć i podršku svog supruga i mojih vernih saradnika. O utiscima gradonačelnika ne mogu da govorim. Nadam se da je zadovoljan činjenicom da je Beograd dobio nešto lepo i vredno, sada i u vremenu koje dolazi”
