Sa ministrom pravde kome je važnije za vreme čije vlasti je neki zakon donet, nego to kakav on u suštini jeste, koji se postavlja kao vojnik partije i koji misli da je i za podnošenje ostavke potrebna skupštinska većina, teško se može naći zajednički jezik
Vratite nam, nama građanima, poslovnu sposobnost i pravo izbora i vratite, tek u drugom redu, advokatima pravo da rade ono što su temeljem Ustava Srbije i zakona ovlašćeni
Najpametnijim se pokazao onaj mlađani i kratkoveki ministar finansija, Lazar Krstić, koji je pravovremeno, sa sve saradnicima, digao sidro i napustio brod koji je bušan sa svih strana, ostavivši na cedilu kapetana "mekog srca" da zapuši rupe
O tome zašto je policija sedela skrštenih ruku posle prvih napada na lokale Albanaca, da li nije opremljena, da li je tek tako inertna, ili ima neki dalji i dublji razlog, za sada ostaje da se čita između redova. Pa, kako ko pročita
Mi, u stvari, moramo da budemo jako zahvalni gospodinu Nikoli Selakoviću: mi ga zovemo Nikola Ujedinitelj. Zašto: zaista nikad, ne u Srbiji, nego u bivšoj Jugoslaviji u kojoj smo imali 20 i nešto miliona žitelja i, u toj državi, negde između 12.000 i 20.000 advokata, nikada nismo uspeli da imamo skup na kojem bi bilo više od 500 do 600 kolega. Na nedavnom kongresu smo imali oko 4500 advokata, sala u Sava centru je do poslednjeg mesta bila ispunjena i potpuno je normalno da je skup toliko visokoobrazovanih ljudi sa položenim pravosudnim ispitom prošao nezapaženo u medijima, s obzirom na to da smo saznali iz izveštaja Evropske komisije da su mediji pod potpunom kontrolom
Režimi poput Vučićevog ne umeju da se zaustave; nesposobni su da vide da društvo u datom momentu više nije u stanju da podnese nesklad između stvarnosti i onoga što mu govore da ta stvarnost jeste. U vreme Slobodana Miloševića, taj trenutak nastupio je dosta kasno, tek posle NATO bombardovanja: odjednom, ljudi su videli ogroman raskorak između onoga što Milošević govori i stvarnosti, pa su tek onda stvoreni uslovi da taj režim bude pobeđen
Svaka vest iz intime najjačeg čoveka u Srbiji, kao i svuda u svetu, vest je od prvorazrednog značaja jer ona može da definiše i obrasce njegovih postupaka. Izloženost javnom mnjenju usud je koji političari moraju da plate i tu nema razlike između, recimo, Sarkozija i Vučića
"Apelacioni tužilac u Novom Sadu je održao sastanak i tražio od kolega tužilaca po subordinaciji da advokate koji se pozivaju kao branioci po službenoj dužnosti i odbiju da postupaju pozivajući se na protest advokata, budu privedeni i da im bude određen pritvor"
Centar za istraživačko novinarstvo Srbije objavio je bazu podataka o napadima privatnog obezbeđenja na građane
"Štrajkuju obični radnici i Mekdonalds to dobro zna", kaže Dženifer Eps-Edison, lider kampanje "Borba za 15 dolara" u Viskonsinu. "Nisu primili nikakav novac za učešće u štrajku, i nisu napustili svoje poslove zbog šake dolara, već zato što im je muka da rade pod takvim uslovima"
Publika, iako već iskusna u konzumiranju fingirane stvarnosti s dna kace, opet nije sigurna šta je tu režirano, a šta stvarnost. Jedva da neko i stigne da pročita da je broj vozila GSP-a na beogradskim ulicama smanjen za deset odsto, ili da načuje nešto o najavljenim štrajkovima prosvetara, partijskom zapošljavanju, konačnom dogovoru o smanjenju penzija
Deo beogradskih medija je prošle nedelje objavio informaciju da je u Beogradu, u Gospodar Jovanovoj ulici broj 47, srušena kuća iz XIX veka u kojoj su živela čuvena braća Baruh, što je izazvalo niz potpirivanih gnevnih reakcija u javnosti. Ovu informaciju niko nije proveravao, jer da jeste, znali bi da ona – nije tačna. Srušena kuća nije bila kuća braće Baruh, niti bilo koga iz njihove porodice. Pa ipak, iako lažna, ova vest imala je jednu dobru posledicu – skrenula je pažnju na znamenitu beogradsku jevrejsku porodicu i njenu tragičnu sudbinu
