Zastrašujuća je ta prilagodljivost ljudskog uma, naša sposobnost da se u tako kratkom vremenu naviknemo na novu stvarnost te da je prihvatimo kao jedinu moguću. I što više razmišljam o tome, sve mi se više čini da smo danas slobodni tek onoliko koliko smo u stanju oduprijeti se vlastitom prilagođavanju svemu što nam se dešava
"Nije moguće čekati da kriza prođe, jer nas kapitalizam direktno i indirektno tera na rad, naš život izjednačava sa radom. I onda otpočinje borba za preživljavanje određenih profesija. Pozorište u tom smislu ne sme sebe proglasiti nebitnim, ali zaista je neodgovorno ako se pravimo da se ništa nije desilo. Desilo se i dešava se"
Sve ono što je zamišljeno još pre nego što se svet histerično samozaključao u špajzeve u suicidalnom strahu od jednog hajvančića, sve ono što je selektor Svetislav Jovanov još s buđenjem proleća izabrao – došlo je, izvedeno je, viđeno je
Kad se pojavljuje bez maske, Aleksandar Vučić to ne čini kao slobodan građanin koji sledi svoja uverenja i spreman je da za njih snosi konsekvence. Njemu niko ne preti globom od 5000 ili ne znam već koliko dinara, udaljavanjem iz gradskog autobusa, neulaskom u prodavnicu, pozorište ili bilo koji drugi javni prostor; ne, takve su pretnje rezervisane za mene ili vas
Organizacione i stručne slabosti koje su policijske snage SFRJ pokazale u operaciji "Raduša 72" ali i u kontroli demonstracija krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, ukazale su na potrebu za promenama u obuci i organizacionoj strukturi policijskih snaga. Od tada, sve republike bivše SFRJ posvetile su veću pažnju osnivanju, obuci i opremanju nove vrste policijskih jedinica sposobnih za izvršavanje protivterorističkih operacija, ali i zadataka u održavanju reda na javnim skupovima i u uspostavljanju javnog reda kada je narušen u većem obimu
"Spoljnu politiku Srbije danas bih definisao kao pokušaj da se na neki način preživi. U njoj nema konsekventnosti. Jedan dan imaš jednog brata, drugi dan imaš drugog brata. Država mora da ima konsekventnu osnovnu spoljnu politiku"
Posle umetničke misije duge sedam decenija, u 94. godini otišla je "crna muza Sen Žermen de Pre", čiji glas je obojio preporod Pariza i intelektualno buđenje posleratne Francuske i Evrope
Voleo je svoje filmske likove, naglašavao njihove ljudske dimenzije, sa svim manama i vrlinama, izbegavao stereotipe i klišee, nije moralisao niti je manipulisao svojom publikom. Situacije kroz koje njegovi likovi prolaze su uglavnom van njihove kontrole, tako da se njihova borba na kraju uglavnom pokazuje kao uzaludna, ali oni ne gube veru i nadu nego ih ulažu u svoje snove i vizije
"Nekada su pisce slali na putovanja po drugim zemljama, ja ni do Kaća nisam ni na čiji račun stigla. Ne znam ni šta se u tim društvima radi, uvek ista lica, doživotni predsednici, pa se onda podele, osnivaju se druga"
