“Iz iskustva naše organizacije znamo da krijumčarenje neretko završi nasiljem, iznudom, a često dužničkim ropstvom i eksploatacijom, i tu takođe vidimo sponu sa samom trgovinom ljudima. Bez obzira na to što je žrtva dala pristanak krijumčaru da je prevede preko granica, nije dala pristanak na nasilje i eksploataciju. I tu se postavlja pitanje kada prestaje dobrovoljnost u celom tom procesu”
Položaj migranata, posebno onih sa neregulisanim statusom, svrstava ovu populaciju među najranjivije grupe u društvu. Taj položaj i stepen uživanja prava jesu svojevrstan pokazatelj na kom stepenu razvoja se nalaze neka država i društvo, i odražavaju kulturu ljudskih prava u svakoj sredini
Koliko daleko stvari moraju da odu da bi vlasti evropskih zemalja shvatile da sa svojim nezakonitim graničnim praksama stvaraju novo bezakonje? Da li je normalno da izbeglice i migranti pre odluče da se obrate za pomoć krijumčarima i potencijalnim trgovcima ljudima, a ne graničnoj policiji koja treba da ih zaštiti? Da li je uskraćivanje prava na pristup teritoriji i postupku azila zapravo samo uvod u urušavanje čitavog sistema zaštite ljudskih prava izbeglica i migranata? Praksa, svedočenja i stanje stvari na terenu, nažalost, daju potvrdne odgovore na sva ova pitanja
“Problem je kada se o nečemu priča previše, na primer o kovidu, jer se onaj ko sluša već naslušao priča o tome i možda više ne želi da sluša. Kako onda da učinimo da nas ljudi slušaju, ako su već bezbroj puta čuli slične priče o izbeglicama, migrantima, a da ne kažu: ‘Ne, dosta mi je tih priča’”
“Morala sam da imam seks sa krijumčarima da bi me preveli preko granice”; “Morao sam da pretim i da iznuđujem novac ljudima koji nisu platili ‘game’, jer to je bio uslov da me prevedu preko granice”; “Držali su me zatvorenog nedeljama u podrumu napuštene kuće dok porodica nije platila traženi novac”; “Hteli su da me odvoje od brata prilikom prelaska granice”; “Morala sam da radim za njih da bih pomogla da mi deca odu u Evropu”; “Radio sam teške fizičke poslove i nekada su me plaćali, a nekada nisu”.
Bila je “Kolova devojčica” sa istoka. Nemci su je doživljavali kao mamu. Nakon šesnaest godina na čelu Nemačke, za Angelom Merkel mogla bi da ostane priča o mudroj i odmerenoj vladarki. Ili o virtuoznoj igračici prljavog političkog pokera. Kako se kome sviđa
“Neki kažu da je glavni razlog za eskalaciju izbegličke krize 2015. godine bio poziv Angele Merkel. Ne slažem se sa tom konstatacijom. Razlog je bio taj što je Sirija razorena, što je pola Iraka bilo pod vlašću Islamske države i što nije bilo razumno da se očekuje kako će Jordan, Liban i Turska da prihvate sedam ili osam miliona ljudi. Oni to jesu uradili, ali Sirijci, pa potom Iračani i Avganistanci, nisu mogli da uživaju prava koja im pripadaju kao izbeglicama u velikim šatorskim kampovima, bez mogućnosti da rade, da nastave obrazovanje, da jednom rečju žive u uslovima u kojima bi imali šansu za novi početak. I imali su pravo da krenu tamo gde im ta prava, barem donekle, mogu biti data. Ali isto tako treba reći da je ka Evropi krenuo daleko manji broj ljudi od onih koji je odlučio da ostane i da čeka da se vrati kući”
U mnogim dešavanjima na “balkanskoj ruti” prethodnih godina kršene su brojne odredbe međunarodnog prava, te su se vlasti nekih država ponašale u suprotnosti sa preuzetim međunarodnopravnim obavezama. To je rezultiralo ostavljanjem izbeglica i migranata bez adekvatne pravne zaštite, pa su kontinuirano izloženi brojnim rizicima sa neizvesnim ishodom
Samo ove godine je više od 25.000 migranata iz Francuske preko Lamanša prebeglo u Britaniju. Ta 40 kilometara duga deonica po uglavnom uzburkanom moru je veoma rizična. Nedavno se saznalo da se pritom 27 ljudi udavilo, što je dovelo do eskalacije posle Bregzita i inače loših odnosa između dve države
Kao i mnogo toga drugog u Srbiji, vlast je i jednostavna pitanja – šta se dogodilo vijetnamskim radnicima koji, preko podizvođača, rade za kineski Linglong, kako je to smelo da se dogodi i ko je odgovoran – svela na to da ko je (medijski) jači, njegova je istina
August Strindberg: Gospođica Julija; režija Haris Pašović; Madlenianum, Zemun
Dok Evropa polako zatvara krug progresa od rušenja Berlinskog zida do izgradnje kilometara i kilometara ograda od bodljikave žice, kličući pritom slobodi i ljudskim pravima, "odbrana evropskih vrednosti" na poljsko-beloruskoj granici miriše na militarizam, jaku ksenofobiju "novih Evropljana", cinizam stare Evrope, nacionalizam i rusofobiju, uz malo zarazne britanske nostalgije za Krimskim ratom 1855. Kao da su ti migranti hibridno oružje, a ne ljudi kojima je potrebna pomoć. Međusobno prebacivanje krivice za novonastalu krizu u tome ništa ne menja
