“Značajan broj građana je pokazao veliku rešenost da bude i fizički ugrožen da bi se izborio za svoje ciljeve. Ljudi su spremni da zaborave čak i na okolnost da ih neko svakodnevno brutalno pljačka, što smo videli u prethodnih devet godina, ali nisu spremni na to da ih neko svakodnevno truje”
“Ovim se dokazuje da u našoj zemlji, kojoj sam ja dosta radila i uradila, za mene samo po nazivu moja otadžbina, šteti me i eksploatiše ravnih 16 godina, dakle, u njoj mogu da žive samo ulizice, poltroni, nepošteni”, napisala je Nadežda Petrović pre više od jednog veka
Upravni odbor Filmskog centra Srbije kojim predsedava Jelena Trivan bez obrazloženja je odbio da sufinansira filmove Srđana Dragojevića, Gorana Markovića i Želimira Žilnika. Učinio je to „zato što mu se može“, kaže Dragojević
Posle ubistva Gadafija u oktobru 2011. i građanskog rata koji se u Libiji nastavio i posle njegove smrti, zemlja je potonula u haos u kome je eksplodiralo krijumčarenje ljudi u Evropu i postalo jedan od najisplativijih poslova
Hitler je za svoju ličnu zaštitu i zarad razbijanja svih pokreta koji su se bunili protiv njegovog uspona osnovao paravojnu batinašku organizaciju zvanu SA (Sturmabteilung), neku vrstu jurišnog partijskog odreda
"Nama ne treba pozornica svake nedelje za slikanje, već akcija koja će dovesti do povlačenja i izmene kritičnih zakona. Dok ih ne povuku, svakog vikenda ćemo blokirati saobraćajnice uključujući i autoput"
Evropska unija „duboko žali“ zbog političke krize u Bosni i Hercegovini, a sve veće trenje između tri etničke zajednice odvlači pažnju sa reformi koje su vitalne za život svih građana BiH, poručeno je na raspravi u Evropskom parlamentu
"Kako vreme prolazi, sve se teže odvajam od utiska da je društvo, ovo naše, ali i ono šire, evropsko ili svetsko, u stanju potištenosti ili čak manične depresije. A to nipošto nije zdrava atmosfera za socijalizaciju"
Kod nas je plakat proglašen disciplinom grafičkog dizajna, znači umetničkim delom, pre skoro jednog veka, ali i dalje nije dovoljno istražen
"Na američkoj turneji sa Garbidžom je u početku bio prisutan strah. Plašili smo se da se ne zarazimo jer idemo u okruženje sa 20.000 ljudi, a naša jedina distanca je to što smo na bini. Znači, ispunili smo onih šest stopa socijalne distance, ali šta ako među tih 20.000 ljudi njih 1000 ima kovid i oblak kovida nas prekrije. Ta pomisao je zastrašujuća i za nas i za publiku. Ali onda sledi jedno posve drugo osećanje – publika je toliko uzbuđena, nisu bili na koncertu dve godine, i strah raspršava neverovatan krik tih ljudi koji kao da su upravo pušteni iz zatvora. Mnogo je tu različitih, pomešanih emocija"
