Živeti od znanja

Nastavnik u učionicu unosi svoje probleme: besparicu, razočaranje, umor od višegodišnje uzaludne borbe da mu bude bolje i nervozu koju neumornih trideset lica što mu se smenjuju pred očima svakih četrdeset pet minuta samo povećava.

Na drugoj polovini ringa stoji tih trideset mladih lica, željnih da ih neko prepozna i kaže im da su najbolji, takođe često nervoznih i umornih jer i njima treba mnogo snage da iz svakog dana, u okruženju očaja, beznađa i izgubljene budućnosti, izađu sa osmehom na licu i nastave da žive za svoje snove.

Nažalost, ovako izgleda realnost skoro svakog našeg đaka, a i studenta. Ako samo pokušamo da saberemo sate ili dane provedene u ovom ratu, postaće nam jasno da smo izgubili veliki deo života boreći se sa problemom koji, u suštini, nije bio naš.

A da li zaista sve mora biti ovako? Da li je zaista tačno da moramo da trpimo i da se strpimo i da nam budućnost deteta kome želimo sve najbolje na svetu zavisi od puke slučajnosti na koju se oslanjamo, nadajući se da će ipak biti „dodeljeno“ dobroj učiteljici, da će „upasti“ u dobro odeljenje ili dobru školu? Oprezniji roditelji na vreme nalaze vezu i presrećni su što je imaju, a sebe smatraju uspešnim zato što poznaju prave ljude na pravim mestima. Da li baš toliko mogu biti sigurni da će njihovo dete dobiti i pravo obrazovanje?

Istina i rešenje, naravno, nisu tamo gde ih tražimo. Čak ni najavljena reforma školstva, s razlogom hvaljena od mnogih stručnjaka, neće rešiti osnovni problem koji postoji mnogo duže od naše besparice i ratova. Bez obzira na to koliko se naši nastavni planovi menjali, skraćivali, obogaćivali, deca nam neće izaći iz škola s dovoljno upotrebljivog znanja i samopouzdanja dok nastavnici ne nauče kako da predaju ili počnu da menjaju svoj pristup nastavi.

Onog trenutka kada budu počeli da razmišljaju, kao njihove kolege u mnogim zemljama, o tome kako su problemi njihovih đaka prirodan rezulat različitih tipova ličnosti, inteligencije (kojih su već izbrojali da ima deset po konceptu multiple inteligencije) i kanala kroz koje đaci uče, mnogo toga promeniće se nabolje. Zar su deca kriva ako matematiku ne mogu da shvate zbog načina prezentiranja koji možda odgovara samo jednom profilu đaka? Ta ista deca bi mnogo bolje učila kada bi se škola zaista orijentisala na njihove potrebe i aktivno ih uključila u proces učenja, u kome bi bez kazne bili odgovorni za svoj uspeh. Što je najvažnije, imali bi osećaj da ih je neko shvatio.

Ovo o čemu govorim ne dešava se samo u bogatim privatnim školama u inostranstvu. Ovo se već dešava i kod nas, ali u nekim drugim školama, drugog profila i namene i apsolutno je moguće obučiti prvenstveno nastavnike, a zatim decu i roditelje ovakvom načinu edukacije. Mi, nastavnici, predajemo, a da li naši đaci uče? Da li smo svesni posledica toga što toliki broj dece napusti školu s ružnim osećanjima, bez mnogo znanja?

Mislim da moramo što pre srušiti mit i tome da se ne može drugačije i da moramo trpeti nastavnike takve kakvi jesu. Trebalo bi omogućiti nove i drugačije škole, voljne da garantuju kvalitet nastave, s prihvatljivim brojem đaka u grupi, koje bi podigle standarde obrazovanja. Bez obzira na njihovu vlasničku strukturu, ovakve škole će ipak omogućiti da mi roditelji i naša deca, imamo neki izbor. Konačno, zar nije jedno od osnovnih prava pravo na obrazovanje? Zbog toga i pozivam sve da razmišljaju o svom pravu na kvalitetno obrazovanje. Uskoro ćemo, nadajmo se, i mi početi da živimo upravo od toga – od svog znanja i obrazovanja.