Voštani Serbije

Omiljeni TV prilog protekle nedelje na gotovo svim kanalima bila je izložba voštanih figura u SKC-u. Obično na kraju vesti, ali i u emisijama koje se bave tzv. glamurom, videli smo Patrijarha, pored kojeg na ekvidistanci stoje Predsednik i Premijer. Oko njih su bivši kraljevi, knezovi, ratnici i ostali zaslužni Srbi. Samo jedna žena (koliko sam video) – Jefimija s iglom u ruci veze famozni pokrov, ona je ujedno i jedina umetnica u kolekciji. Na otvaranju se pojavio Premijer, slikao se s dvojnikom od voska i odlepršao dalje. Nama je ostala izložba koja će nekoliko meseci izazivati duhove. Treba se, znači, proslaviti da bi ti jednog dana napravili lutku u znak sećanja. Trenutno se rade Tesla, Milena Barili i još nekoliko likova (možda Bojić) tako da je konkurs otvoren. Moram priznati da mi se uvek smuči pomisao o bilo kakvom balzamovanju ili rekonstrukciji, prema sumnjivim kriterijumima. Mnogo mi to liči na šetanje moštiju po srpskim zemljama, nekako baš pred rat. Možda će u taj nesretni SKC neko doneti Lenjina ili preparirane životinje iz Titovih lovišta tako da dobijemo istorijsku Džunglu. Priznajem da sam u jednom trenutku naivno pomislio da će SKC povratiti dignitet otvorene i slobodne kulturne institucije (što je tokom osamdesetih definitivno bio). Tokom zimskih šetnji ‘96/97. mnogi ljudi koji se u Srbiji bave kulturom ovu zgradu su bili spremni oblepiti jajima jer je postala simbol Miloševićeve dvorske kulture. Da li to danas treba da postane muzej voštanih figura srpske istorije i politike?

Postalo je zanimljivo u Narodnoj skupštini. Otkako je otoič radikal Vakić udario opozicionara Markovića, pa smo posle pažljivo gledali snimke lobanje ko na poliklinici, nije bilo ozbiljnih degeneka. Pomenuti radikal je bivši bokser, pa je udarac bio profesionalan, a sada je eks-radikal Stefanović (trenutno DHSS) zakačio socijalistu Baralića, onako u prolazu, poluprofesionalno bekhendom. Prvo su se častili, pa vukli za uši, da bi na kraju kamere snimile famozni šamar. Naravoučenije, svaka vlast bije, ali i svaka vlast ima svog radikala. Televizije snimaju, skandala nikada dosta, šamar boli pa prođe, a Skupština radi dalje.

Zanimljivo je tekla i rasprava o novim poreskim zakonima. Zapelo je oko čuvanja računa, koje kupac na zahtev inspektora mora da pokaže. Tako se proverava da li je sve OK, da li je porez plaćen, suzbija se siva ekonomija. U Republici Srpskoj organizovali tombolu, pa Ministar izvlači sretne dobitnike, a treba samo da pošalješ deset ispravnih računa. Sličan sistem funkcioniše i u Crnoj Gori, samo se naša opozicija buni. Radikali kažu kako naš narod šalje decu u prodavnicu, pa šta zna dete šta je račun, zaigra se, zaturi, pa posle da plaća kaznu od iljadu dinara. Socijalisti brinu o rasejanim penzionerima, kažu – izgubiće papirče pa gre’ota da posle plaćaju. SSJ skreće pažnju Đeliću na gubitak institucije veresije, iliti recke, iliti kupovine na obraz. Mora sve odma’ da se plati, kažu – propašće narod. Trebalo je videti ministrovo lice tokom ove debate, čovek posle dve godine ne može da veruje gde se teleportovao, a finale je izjava nakon odluke Suda da Karićima treba vratiti pare. U jednom trenutku sam potpuno saosećao s čovekom, izgledao je kao tipični Srbin na prelazu dvaju vekova – besan, zbunjen, posramljen i nemoćan. Nadam se samo da rezultat ovih ujdurmi neće biti izlaz koji su Srbi primenjivali pod Slobom – povlačenje i odustajanje.

Na kraju, video sam po celom Beogradu nove bilborde na kojima neka cica i neki dasa reklamiraju donje rublje. Ispod piše – ono što je do vas! Pošto su predizborne kampanje u toku, shvatio sam ovo kao poziv za izbore i apel da što češće menjamo ono što je u našoj moći i do nas, pa bile to gaće ili političari.