Što štetiš kad ti ne koristi

Danima na televiziji Pink gledam serijal minijatura Laneta Gutovića pod nazivom „Ne može da škodi„. Od skoro emisija ima bolju opremu, Lane više ne sedi u desku i odjavljuje emisiju tako što pogleda iza sebe ka užurbanim Pinkovim novinarima koji vrte po rukama neke papiriće. Prolaze dani, ređaju se šale i štosevi, a ja razmišljam da li logo ove emisije odgovara sadržaju. Narodna mudrost često ume da bude dvosmislena, na kraju ne mora narod baš uvek da bude u pravu. U poslednjim epizodama Gutović se bavi muško–ženskim odnosima, naročito sa mlađim i starijim ženama. To je naravno, legitimna i omiljena kafanska tema, popularna koliko i odnosi između snajke i svekrve. No, da li zaista ono što ne škodi po definiciji i pomaže? Takvo poimanje života u startu se ograđuje od korisnih saveta ili akcija, već se okreće neobaveznim sadržajima koji eto – nikome ne škode. Sinonim za ovu filozofiju bila bi popularna fatalistička izreka „ko zna zašto je to dobro„. U depresivnoj i bezizlaznoj Srbiji fatalizam se mogao shvatiti kao nemogućnost da se bilo šta promeni, a svaka inicijativa bila je u startu osuđena na propast. Šta nam je onda preostalo – beskrajno pričanje u prazno, tek da prođe vreme i umanji osećaj nemoći, da ne kažem impotencije. Lane Gutović je tih nesrećnih godina radio na RTS-u jedan mnogo zanimljiviji serijal namenjen deci – „Pustolov„. Za razliku od kafanskog serijala za odrasle na Pinku, Pustolov je nudio avanturu, originalni humor i maštu u ogromnim količinama. Treba reći da je za to zaslužan i scenarista „Pustolova“, gospodin Andrić. Ako bolje razmislimo – logika korisnosti može se primeniti na mnoge stvari u Srbiji. Eto, biramo po ko zna koji put predsednika, šta će nam on – ne škodi, mora da koristi. Piše se novi ustav, nek stoji, leba ne traži, samo polako i uz dosta diskusije. U razgovoru sa gospodinom Mićunovićem na RTS-u, saznali smo od Bojane Lekić da Evropska unija neke standarde nudi samo na usvajanje – jer oko njih nema raspravljanja. Znači postoje stvari koje se podrazumevaju jer su mnogi ljudi već odlučili da su one korisne i ne treba im popravljanje. Ljudska prava, prava žena i dece – samo su neke od njih. Kasnije mi možemo polako da sednemo i uz kaficu ili pivce komentarišemo šta bi bilo kad bi bilo.

U kasnim noćnim satima, video sam na BK televiziji reportažu o obuci naših žandarma. Kažu instruktori da je obuka teška, ali da kazne nisu kao u američkim filmovima jer ne ugrožavaju dostojanstvo kandidata. Trening se obavlja u bazi u Petrovom Selu, pod najtežim uslovima. Emisija bi verovatno trebalo da mi ulije sigurnost i uveri me u sposobnosti čuvara zakona, ali ostaje mi doza blage jeze. Svaki vojni kamp, sa iscrpljujućim vojničkim drilom, naročito u mestu gde postoje duhovi crvenih beretki nije moja omiljena tema. Veoma bih voleo da vidim obuku naših policajaca u nenasilnoj komunikaciji – jer imam utisak da su tu još tanki. Pre uoptrebe sile, valjda dolazi priča, koja ne može da šteti – znači koristi.

Peti oktobar smo svi obeležili – kako je ko shvatio. Na TV B92 videli smo epizodu iz BBC-jevog serijala „Pad Miloševića“ pod nazivom „Kraj“. OK, već smo znali radnju i znali kraj, ali scene u kojima pokojni Premijer govori o Legiji deluju nestvarno – stvarno. Legija je došao glave i Miloševiću i Đinđiću u priči koja nema granicu između realnosti i fikcije, dokumentarnog i igranog, života i smrti. Sličan efekat imali su poslednji nastupi Ćuruvije i Stambolića. Legija je celoj priči dao pečat – svojom ubistvenom ulogom.

Što se tiče dileme o korisnosti priče – epilog smo dobili na snimku takmičenja u govorništvu koji je emitovao RTS. Besednici su naučili da pravilno mašu rukama, prave dramske pauze i podižu glas gde treba. Teme su bile bela kuga i terorizam. Lepo se govorilo, pominjali su se i Njegoš i Nemanjići ko što je red, a publika je oduševljeno aplaudirala. Govorništvo je očigledno opasno oružje (baš kao i trenirani žandarmi), ali je problem kako će ga ovi mladi ljudi u budućnosti koristiti. U Srbiji dug jezik i pandurski šamar tako često idu zajedno.