Sport

Košarka: Zvezda u limenci

Nova najava spajanja KK Crvena zvezda i FMP Železnika predstavlja pokušaj da se najzaslužniji za propadanje kluba sa „Malog Kalemegdana“ odreknu odgovornosti i da im se nađe neko uhlebljenje.

Pogledajmo globalne okolnosti u kojima obitava domaća košarka. Dok se razvijeni košarkaški svet priprema za najveće reprezentativno takmičenje na svetu, Olimpijske igre u Pekingu, srpska se reprezentacija negde u Italiji sprema za početak kvalifikacija za evropsko prvenstvo naredne godine, a domaći se klubovi trude da obezbede neku finansijsku osnovu za preživljavanje još jedne godine.

Sklonjena iz glavnog toka, zahvaljujući napredovanju drugih i svojoj nepripremljenosti, srpska se košarka našla na strašnim tranzicionim mukama koje bi mogle da se okončaju potpunom marginalizacijom ovog sporta koji je godinama pronosio slavu naših prostora, radovao građane i političare jednako.

Kada lupu prislonimo još malo bliže košarkaškoj mapi Srbije, videćemo da se u KK Crvena zvezda još jednom bave samom suštinom: da li da nastave da postoje ili da se samougase. Niko ne kaže da je ljudima koji sede u upravi kluba lako ili da je lako „radnoj grupi“ koja bi trebalo da stvar dovede do neke normale, ali agonija traje toliko dugo da bi neko mogao da podnese račun. Sadašnji rukovodeći „kadar“ pokušava da privoli poznatog i trofejnog evropskog trenera Božidara Maljkovića da se poduhvati vođenja tima i kluba jer su shvatili da se dalje ne može. Prvo je poturen Maljković, a onda je u igru uključen i Nebojša Čović, prvi čovek FMP Železnika, sa starom idejom o spajanju dva beogradska kluba. Zvezda bi unela ime, brend takoreći, a Čović bi dao lovu i infrastrukturu, što bi trebalo da dovede ne samo do svrgavanja dosadnog Partizana nego i vrednijih dometa u evropskoj košarci. Načelni su dogovori postignuti, dati su pristanci, samo još da „država“ otpiše Zvezdi dugove, a onda će Čović da utrči s parama, Maljković će na klupu, a Milan Gurović na parket i ponovo će zasijati Zvezda.

Pre nego što se to dogodi, upravljački tim koji je preuzeo Zvezdu 2001. godine u obliku „kriznog štaba“ trebalo bi da nam objasni nekoliko stvari. Nekadašnji predsednik kluba Živorad Anđelković, Goran Vesić njegov saradnik i još aktuelni Igor Žeželj, zajedno sa Mirkom Petrovićem, Brankom Kovačevićem i Nebojšom Ilićem mogli bi da progovore o nizu loših odluka koje su prouzrokovale nekoliko stvari: trošenje ozbiljnog sponzorskog novca kroz kupovinu i rasprodaju gomile igrača i bar dvojice skupih trenera, nemogućnost da se selektovani igrači zadrže i apsolutni rezultatski neuspeh. Da su uložili sopstveni novac pa da ih žalimo, ovako su trošili „zajedničke pare“ pa bi bilo u redu da nam kažu zašto je preduzeće propalo. Zvezda nikada, osim dok se košarka nije igrala na betonu, nije predstavljala ozbiljan košarkaški projekat, ali je imala „ime“ koje je bilo prepoznatljivo širom Evrope. Pokušaj „kriznog štaba“ s početka ovog veka da od posrnulog kluba koji prodaje najbolje košarkaše koji drugima donose titule napravi nešto, doveo je do toga da na utakmice ove sezone ne dolazi niko, čak i onda kada je tim igrao solidno.

Zvezda nema tim, nema gde da trenira, nema trenera, nema budžet, nema publiku, ali ima pojedince u upravi koji je „vole“ i koji bi da uz pomoć nekoliko u košarkaškoj javnosti neokaljanih osoba preusmere interesovanje javnosti od njihove odgovornosti ka nekoj budućnosti koju treba da donesu trenerski ugled Maljkovića i novac iz Fabrike metalnih proizvoda. Da stvar bude još komičnija/jadnija, možda i privole Čovića na predsednikovanje jer njemu takođe nedostaje malo više prisustva u „centru“ što mu angažman u Železniku ne donosi, niti je u skladu sa njegovim ambicijama.

Samo još da se administrativno reši kako će to u istoj ligi nastupati klubovi koji imaju istu upravu, pa ćemo svi moći da odahnemo.