Skrivena kamera

Gledam one devojke kako se bezrazložno kikoću u reklami za kafu i sve čekam da uđe nastavnica i kaže ono čuveno: a sad ustani i pred svima kaži šta je smešno pa da se i mi smejemo. Ali, nastavnica ne ulazi. Ovo je ozbiljna reklama. Nije parodija kao što biste očekivali. Devojke su smrtno ozbiljne u svom kikotanju. One za nas glume fokus grupu (stručni naziv za vrstu kvalitativnog istraživanja u kojem učestvuju zainteresovani laici – odabrani predstavnici ciljne grupe). One, te odabrane predstavnice ciljne grupe, sede i stiskaju, pipkaju, čak i stetoskopom ispituju zatvorenu kesu kafe i usput kao štikliraju nešto na papirima. Ali, zašto, zaboga, svaki od ovih postupaka izaziva novi talas usiljenog smeha!? Možda u njihovim komentarima treba da potražimo neko skriveno značenje (mora da ga ima čim se onoliko cerekaju)? „Kako je meko!“, kaže jedna, na šta se ostale zacene. Ma, da nije neki bezobrazluk? Nije, jer njima je smešno i kad druga kaže: „Kako miriše!“ i kad treća kaže da ne vetri… Ako i pričaju bezobrazluke, rekla bih da ih je smišljao neko ko nikada nije slušao ženske komentare niti je odgledao makar jednu epizodu serije „Seks i grad“. A ako ih ne pričaju, i ako nisu na ekskurziji niti na lakim drogama, zašto stvarno neko ne ustane i pred svima kaže šta je smešno pa da se i mi smejemo? Ili zašto nam bar nekako ne namigne, tek da nam stavi do znanja da se šalio i da nije probao da nam ovu reklamu proda kao ozbiljnu?

U sličnoj dilemi me ostavlja i nova radio-reklama za Visa karticu. Taman kad pomislim da je neko najzad odlučio da napravi parodiju na sve one izveštačene dijaloge u reklamama, shvatim da ne slušam parodiju, nego ipak samo još jednu smrtno ozbiljnu reklamu. Dobro, reći ćete vi, reklama za Visa karticu i treba da bude ozbiljna – ne obraćaju se oni buntovnim tinejdžerima pa da podriguju kao u reklami za Fantu. Ali, baš u tome i jeste problem – kome se obraćaju ovim diletantski odglumljenim dijalozima? Partizanima na nekoj sklepanoj šumskoj predstavi? Drugovi, sunce se rađa! Sloboda je blizu! Zbunite zavesu, spustio sam se! Takva ozbiljnost bi još i bila dirljiva, kao što je dirljiva i ozbiljnost dece na školskoj priredbi. Ali, nisu nam stavili do znanja da prave parodiju na amatere. Ostavili su nas da sami povežemo amaterizam sa Visa karticom. Što sumnjam da je bila klijentova želja.

No, moj problem „jeste parodija – nije parodija“ ne prestaje s reklamama. One dođu i prođu, počnu vesti i u njima raznorazne izjave, a ja i dalje čekam da neko namigne i stavi mi do znanja da se šali. I da zna da ja znam da se šali. Jer, niko normalan ne bi probao da takve izjave proturi kao ozbiljne. Ali, ne – oni nas samouvereno gledaju u oči i savršeno ozbiljno pričaju to što pričaju. I tako mene pojure mečke, ja zapucam, one ništa, ja – bež´ u šumu, one za mnom, ja upadnem u neku jarugu, one me opkole… I? I ništa, pojele me mečke. (Evo, namigujem, da ne bude zabune.)

A možda da i oni organizuju neku fokus grupu, čisto da vide kako to nama zvuči? Možda usput utvrdimo i kome fali smisao za humor a kome daska u glavi?