Rijaliti

Savet Republičke radiodifuzne agencije naložio je prošle nedelje televizijama Pink i Hepi da iz rijaliti programa „Dvor“ i „Parovi“ uklone svaki sadržaj koji teško ugrožava fizički, mentalni i moralni razvoj maloletnika i narušava dostojanstvo ličnosti.

Jedan evropski TV kanal se nekad zvao Reality TV, pa je iz toga valjda postao i naziv TV žanra koji, kažu poznavaoci, potiče još iz ranih dana televizije, iz četrdesetih i pedesetih, iz „Skrivene kamere“ (Candid Camera, Allen Funt 1948), koja je na TV preneta s radija, gde se zvala Candid Microphone, i u kojoj su ljudi hvatani u glupim situacijama, ili iz kultne TV emisije „Vi ste to tražili“ (You Asked For It, 1950–1959). Kažu da je rijaliti šou kao globalni fenomen eksplodirao devedesetih preko serija „Američki idol“ (American Idol), „Veliki brat“ (Big Brother) i „Preživeli“ (Survivor).

Sam izbor tih naziva je politička manipulacija. „Veliki brat“ u „1984.“ Džordža Orvela personifikuje grozotu društva totalno kontrolisanog preko tele-ekrana. „Survivor“ (1965) je bila angažovana naučnofantastična priča Voltera Mudija o „Olimpijskim ratnim igrama“ 2050. između Rusije i SAD u kojoj je svaka strana poslala u divlju arenu po stotinu vojnika da se bore do uništenja puškama, topovima i mitraljezima.

Mada se u nekim rijaliti programima ljudi iz edukativnih razloga dovode u situaciju da žive kao za vreme okupacije ili u doba kraljice Viktorije, najpopularniji TV rijaliti najčešće su daleko od stvarnosti, po kojoj je nastao naziv tog žanra. Ljudi dobrovoljno pristaju da se nađu u nestvarnim, nekad i nadrealnim situacijama, lako ih navode da se istaknu bezobrazlukom ili pornografijom, ili da otkrivaju najgore strane svoje ličnosti, da pred milion ljudi pričaju o svojim mračnim tajnama, o kojima se, inače, ne bez nekog razloga, priča samo psihijatru ili svešteniku.

Zvezde šou-biznisa, oguglale na tabloidni voajerizam, pristaju „u roku službe“ da budu zamorčići tih komercijalnih projekata. Obični ljudi su privučeni nagoveštajima da bi i oni mogli postali instant zvezde, kao u „Američkom idolu“, ili da zarade pare.

Rijaliti najčešće nije dokumentarna drama o zapretanim ljudskim tajnama, već ruganje učesnicima (mockudrama) kojim se podilazi sadističkom porivu gledalaca da i po cenu potkopavanja i ono malo domaćeg vaspitanja vlastite dece uživaju u tuđem poniženju, kako bi im njihovi mali životi, van televizije, izgledali podnošljivo. To je politička manipulacija, „besedin za mase“.