Reforma prometa

Zavod za obračun i plaćanja (ZOP), odnosno bivši SDK, je institucija koja je postojala samo u zemljama bivše SFRJ. Osnovne funkcije ZOP-a bile su platni promet u zemlji i poreska kontrola. Novim zakonom o platnom prometu razdvajaju se ove dve funkcije tako što platni promet prelazi u banke, dok kontrola naplate javnih prihoda prelazi u nadležnost Republičke uprave javnih prihoda (RUJP). Na taj način finansijski sistem Srbije postaje kompatibilan sa sistemima koji funkcionišu u zemljama Evropske unije.

U novi zakon o platnom prometu, koji će se primenjivati od januara 2003. godine, ugrađena su odgovarajuća rešenja Evropske unije koja omogućavaju siguran i efikasan platni sistem, što je ključni zahtev za održavanje i promociju finansijske stabilnosti. U Zakonu su poštovani osnovni principi koje preporučuje Komitet za platne sisteme i sisteme poravnanja BIS-a (Bank for International Settlements).

Polazeći od činjenice da se sada u ZOP-u vodi oko 390.000 računa pravnih subjekata i oko 80.000 računa za uplatu javnih prihoda i njihovu alokaciju, kao i da klijent može imati više računa kod više banaka, neophodna je pripremna faza koja će već od septembra ove godine omogućiti bankama da klijentima otvaraju žiro-račune prema podračunima koje sada klijenti imaju kod banaka.

Svakako da je pitanje tehničko-tehnološke pripremljenosti kako nosilaca platnog prometa (NBJ i banaka) tako i učesnika (klijenata) veoma bitno za ocenu ispunjenosti uslova za prenos platnog prometa u banke. Ne samo sa aspekta prijemnog mesta već i u pogledu njihove međusobne povezanosti, kompatibilnosti opreme, aplikativnih rešenja koja koriste i ispunjenosti uslova koje će od njih tražiti NBJ.

U novopostavljenom sistemu platnog prometa znatno je izmenjena uloga Narodne banke. Pored operativnog dela posebno mesto zauzima njena uloga u uređivanju ove oblasti, u smislu propisivanja zahteva koje nosioci i učesnici u platnom prometu moraju da ispune, kao i u nadzoru nad ukupnim platnim prometom i preduzimanju mera da se on uspešno realizuje.

Značajno mesto takođe zauzima njena uloga u praćenju mogućih rizika u platnom prometu, pre svega likvidonosnog, sistemskog i operativnog rizika. Likvidonosni rizik može nastupiti ako jedna banka nije dovoljno likvidna da obezbedi u roku realizaciju naloga njenih klijenata, sistemski rizik nastupa u slučaju kad nelikvidnost jedne banke može da ugrozi međubankarski obračun i izvršenje transakcija kod drugih banaka, dok operativni rizik postoji kada NBJ ili banke nemaju alternativna rešenja za izvršenje transakcije a došlo je do većeg zastoja – kvara u sistemu. Stoga Narodna banka prati svaku banku ponaosob i interveniše određenim dnevnim kreditom za likvidnost (intraday credit), ili obezbeđuje banci kredite na bazi adekvatnih kolaterala. Naravno, očekuje se razvoj međubankarskih kredita kojima banke međusobno pozajmljuju sredstva za okončanje platnih transakcija.

Veoma često se na raznim nivoima postavlja pitanje da li je Srbiji uopšte potrebna reforma platnog sistema kada godinama ima instituciju koja realizuje platni promet u pogledu efikasnosti i pouzdanosti u skladu sa svetskim standardima i uz to obavlja niz drugih funkcija za državu.

Postoji niz razloga da se reforma sprovede – navodimo samo neke:

da bi se funkcija platnog prometa prenela u banke, gde joj je organsko mesto (u okviru ukupnog servisa bankarskih usluga) i oslobodila se sporednih funkcija kao što su kontrola naloga, prikupljanje poreza, statistika, izveštavanje i dr.; da bi se modernizovale operacije međubankarskog kliringa prema međunarodnoj praksi, da bi se unapredili odnosi banka–klijent kao i konkurentski odnosi između banaka što bi doprinelo razvoju ukupnog finansijskog sektora; da bi Narodna banka Jugoslavije konačno dobila ulogu koju treba da ima u platnom prometu (njegovo uređenje i kontrola) i, naravno, da bi se povećala ukupna ekonomija na nivou zemlje – smanjenjem troškova realizacije transakcije plaćanja.