Računajte na prste

Zašto mi na pamet pada zgrada parlamenta? Nemam pojma. Al´ bi svejedno bila dobra reklama.

Politički marketing je široka tema i verovatno ću poželeti da je obradim kad i zvanično započnu predizborne kampanje (jedva čekam). Danas mi je interesantan samo jedan pojam koji mi ovih dana privlači pažnju. Matematičko-marketinški pojam „ostatak DOS-a“.

Šta ostane posle deljenja?

Ako sa svojom decom obnavljate školsko gradivo (kao da ste ponavljači), sećate se primera iz matematike da je „prijatelj mog neprijatelja meni neprijatelj…“. Kakve to veze ima s politikom? Nikakve, samo sam htela da vas podsetim na lekciju o negativnim brojevima kao uvod u lekciju: deljenje. (Lažem, naravno, ali takva mi je danas tema rubrike.)

Jedna stranka, koja se inače bavi držanjem lekcija, koristi termin „ostatak DOS-a“ kada želi da nam nešto kaže o drugim strankama. Zašto je to značajno? Zato što, ako se dobro sećamo deljenja, a sećamo se, ostatak je ono nešto što vam ostane kad podelite dva broja. Četiri u devet ide dva puta i ostaje jedan. Dakle, kad pomislite na ostatak, vi ne pomislite na većinu (sedamnaest ili osamnaest stranaka), već na manjinu. Na ono nešto malo što ostane kada od osamnaest oduzmete jedan!

Nema šta – dobar marketinški potez. Možda bi „ostatak“ trebalo da razmisli o uvođenju nekog termina ispred imena stranke koja se izdvojila. Možda neki takođe matematički izraz kao što su minus i manje ili nešto iz drugih oblasti – na primer iz fizike: kako se zove ono što ostane posle nuklearne reakcije?

Premijer za primer

Moja slobodna procena je da nam se premijer Srbije malo doškolovavao, što je lepo. Od vremena kada se tek pojavio na političkoj sceni, prilično je napredovao u javnim nastupima, pa pretpostavljam da su mu stručnjaci za komunikaciju održali nekoliko časova. Prvi savet za uspešan javni nastup glasi ovako: vaše izlaganje treba da se sastoji od tri dela – u prvom recite o čemu ćete da pričate, u drugom to i ispričajte, a u trećem recite o čemu ste pričali. I svaku tvrdnju potkrepite primerima. E, tu nam se premijer malo sapliće. Primeri mu baš i ne leže, mada, ako se setimo kako je nekada nerazumljivo pričao, ovo je mnogo bolje, ukoliko se ne izgubite na pola puta sa ženom koja je kupila mašinu za veš, ali je pukla guma, tako da je na sledećoj stanici ušao ridža i vi sad treba da kažete kako se zove šofer. Što je sve ipak mnogo komunikativnije nego u primeru Koštunice s kojim nikada ne znate o čemu će da priča, šta priča i o čemu je pričao.

(„Gađamo se rečima kao deca zrelim trešnjama“ – iz druge Mikine pesme)