Projekat

Kad su ono bili prethodni izbori na Voždovcu, verovatno po nekom projektu uređenja gradske mikrosredine, na poslednjoj stanici trolejbusa 29. u naselju Medaković III, tamo gde ovi iz divljih naselja u Velikom Mokrom Lugu ulaze u Beograd, preko blatnjave utrine razvili zeleni travnati tepih, „bogami ko na Marakani“. Buseni zelene trave odnegovani negde, pa precizno opsečeni u kvadrat, pa transportovani, pa složeni pažljivo na sloj humusa, da se trava bolje primi, a ne kao nekad, da samo pospu po zemlji seme trave i odu, a golubovi se sjate, pa ga pokljucaju.

Pored radnika s alatkama, tu je bio i jedan s fasciklom, mora da je menadžer evaluacije projekta.

Voždovački izbori završeni sa 0:0, pa se mora na nove. Novi izbori, novi projekat: pošto ljudi gaze travu, sad površ oko trafike počeli da betoniraju. Tu opet radnici i Onaj s fasciklom.

Kad ono, Majstor, koji vozi mešalicu s točkovima višim od prvačeta, pravo na zeleni tepih…

Kad je mešalica otišla, jedan bezvoljno nogom prčka po do dečjih kolena razrovanoj zemlji – kao da hoće nešto da zabašuri…

Nemoćni junak naše male priče o projektu, o reči (od lat. proicere, „baciti napred“) koja u biznisu, ili nauci, označava pažljivo planirani zajednički poduhvat radi ostvarenja nekog cilja.

Nismo tome skloni. Nekad, kad su postojale partijske kazne, kad bi se konstatovalo da je nešto „smišljeno urađeno“, svi bi razumeli šta to zapravo znači, a neki bi i, brižno vrteći glavom, rekli: „E, onda, bogami…“

Zato što nismo skloni planiranju, a jesmo foliranju i kopiranju, ta reč je poprimila mnoga značenja. Sretnete prijatelja pocrnelih podočnjaka. Kaže: „Pusti me, pišem projekat!“ Znači, traži od nekoga neku donaciju, a upitnik dugačak do Zaklopače. Lutanje te reči je davno zapazila pevačica Lepa Lukić: „Svaka sad ima projekat, kao da nisu pevaljke, nego preduzimači!“