Nevinost slave

U poslednje vreme na pitanje prijatelja šta da gledaju u bioskopu preporučivao sam film „Korak do slave“ Kamerona Kroua. Po odgledanom filmu neki si mi zamerili na predlogu rečima: „Film nije ništa naročito. Šta ti se tu dopada?“. Odgovorio sam: „To je rokenrol, ako ga voliš, taj film je… To.“

Pošto su me nemo posmatrali, kao da ne razumeju o čemu to pričam, shvatio sam da to i nije neko objašnjenje i pokušao sam sebi da objasnim zašto mi se dopada ovaj film. Stvarno zašto?

Kao prvo, volim filmove o rok muzici, a u ovom filmu nalazi se sve što se vezuje za rokenrol. Odavno sam počeo da slušam rok ploče, išao na koncerte, družio se sa muzičarima, bio sa njima iza scene i na žurkama, snimao video spotove, pa i filmove sa rok grupama. Dobar deo svog života prepoznao sam u filmu „Korak do slave“.

… Kao klinac slušao sam jednu našu poznatu grupu, imao njihove postere, išao na njihove koncerte. Kasnije sam ih upoznao i čak režirao njihov spot. U filmu o kome pišem novinar upoznaje svoje idole i pravi tekst o njima.

… Početkom osamdesetih po nekoliko puta čitao sam iste tekstove iz magazina „Džuboks“. Pratio sam kritike ploča, izveštaje iz studija i sa koncerata mnogih grupa. U filmu o kome pišem glavni junak je rok novinar.

… Radio sam spot jednoj ne toliko poznatoj grupi. U montažu je došao pevač i tražio da ne ostavljam suviše kadrova gitariste jer on nije toliko bitan. Nešto kasnije, došao je gitarista i zamolio me da se pevač ne pojavljuje toliko često, jer je ipak gitarista u ovoj grupi važniji. U filmu o kome pišem postoje slične scene. Tu su sujeta, ljubomora, pevačev i gitaristin ego, stalne prepirke ko je važniji u grupi.

… Snimio sam muzičare u autobusu kako „spremaju“ džoint. Bili su ljuti zbog toga i zahtevali da se to ne ubacuje u film, jer šta će reći njihovi roditelji ako to vide. U filmu o kome pišem, jedan od muzičara je zatražio od novinara da ne piše sve što vidi. Rekao mu je: „Isključi kasetofon pa ću ti reći istinu“.

… Prepoznao sam autobus, putovanja, nepoznate gradove, devojke koje vole muziku, ali i devojke koje vole muzičare.

„Korak do slave“ film je o poslednjim godinama nevinosti rokenrola i baš zbog toga Kameron Krou voli svoje likove, dobronameran je prema njima, predstavlja ih boljim no što oni stvarno jesu, jer ovo je film o ljubavi i prijateljstvu. Najlepša scena u filmu za mene je kada u autobusu svi zajedno pevaju pesmu Eltona Džona „Tiny dancer“. Duh zajedništva i ljubavi kojim odiše ovaj film tu je najočigledniji. I dok glavni junak peva ovu pesmu on kaže: „Moram da idem kući.“ Devojka u koju je zaljubljen, nežno mu odgovara: „Ti si sada kod kuće.“ Dok sam u mraku bioskopa gledao film „Korak do slave“, osećao sam se kao da sam kod kuće.