Mnjenje

Neki važni stari Grci su razlikovali mišljenje svetine od pravog znanja.

S tačke gledišta ovdašnjih istraživača, džabe su pravili tu razliku. Jer u slučaju već više od veka stare prakse istraživanja mišljenja nekog statističkog uzorka razlikovanje je nestalo: ostala je svetina.

Može se reći i ovako: Stepen šizofrenosti javnog mnjenja srazmeran je idiotizmu srpske vlasti.

To je citat iz jednog osvrta na istraživanje javnog mnjenja u novembru 2011. o podršci ovdašnjim političarima. Kako je stajalo? Najveću podršku imali su Boris Tadić i Tomislav Nikolić, ali pojedinačno ne dobacujući ni do podrške svakog petog birača. Anketirani građani su više za Srpsku naprednu nego za Demokratsku stranku. Socijalisti se čvrsto drže na trećem mestu, a Mlađan Dinkić zavisi od toga kome će se privoleti carstvu. Ivica Dačić je prvi na listi najuspešnijih ministara u tadašnjoj vladi, a prate ga Vuk Jeremić i Rasim Ljajić.

Tada je bilo teško odoleti opakom iskušenju zaključka da je stepen šizofrenosti javnog mnjenja srazmeran idiotizmu srpskih političara. Čim se ovde svi bave politikom kao da je reč o njihovim privatnim poslovima i preduzetništvu – što je osnova pojma idiotizma.

A što se šizofrenije tiče, jedna zastarela definicija kaže da je to stanje podeljene svesti.

A što bi rekli Iljf i Petrov, te pocepane pešake treba poštovati.

Zašto je to ilustracija idiotizma vlasti? Pa, pokazuje se da već više od deset godina nova srpska demokratija nije ni za mrvicu promenila odnos javnosti prema bilo kom od važnih društvenih pitanja, od stava prema manjinama svake vrste do procene i ocene najvažnijih političkih ciljeva države. Drugim rečima, protekle godine protraćila je na neka svoja privatna posla, umesto da – zvučaće anahrono, ali ipak – prosvećuje i obrazuje narod.

Da li onda čudi što se više od dve trećine tih pešaka plaši zbog mogućnosti daljeg cepanja Srbije?

To je, što rekao neumrli Branimir Džoni Štulić, tanka crna linija koja, eto dodajem, odvaja sve od svačega.