Meridijani

Harare: Iznurivanje rivala

Žestina i neizvesnost koje su pratile izbornu kampanju u Zimbabveu nisu prestale ni nakon dvodnevnog izjašnjavanja glasača o tome da li će ova južnoafrička država dobiti novog predsednika posle 22 godine vladavine Roberta Mugabea. Ishod je jednako neizvestan kao što je bio pre otvaranja glasačkih mesta. Pod pritiskom opozicionog Pokreta za demokratske promene, na čijem se čelu nalazi Morgan Cvangirai, Vrhovni sud Zimbabvea odlučio je da se glasanje nastavi i u ponedeljak 10. marta, iako je trebalo da se završi za vikend.

Međutim, predsednik Robert Mugabe (78), koji se grčevito bori da doživotno ostane na vlasti, osim klasičnih diktatorskih metoda zastrašivanja, odlučio je da se posluži još jednim trikom pokušavši da utiče da odaziv birača, naročito u urbanim centrima, bude što manji, jer upravo u gradskim sredinama opozicioni lider Cvangirai ima najjače uporište. Zato je Mugabe smanjio broj biračkih mesta u opštinama prestonice Hararea ispred kojih su se građani tiskali i više od deset časova. Mugabe se ponadao da će ovakvom taktikom iznurivanja političkih protivnika uticati na opozicione birače da izgube strpljenje i odustanu od glasanja, ali se to nije dogodilo, pa je Vrhovni sud morao da popusti i proglasi da će izbori trajati tri dana. Međutim, uprkos presudi Vrhovnog suda, Mugabeovi službenici odbili su da i u ponedeljak otvore biračka mesta ispred kojih je već čekalo na hiljade gnevnih građana. „Radije ću da se mučim dva dana nego narednih šest godina“, kaže Nkube (47), stanovnik siromašnog predgrađa Hararea; Nkube je stao u red za glasanje ispred biračkog mesta oko četiri časa izjutra čekao do osam uveče. Zatim je otišao kući da nešto pojede, da se presvuče i malo odmori, pa se vratio u red za glasanje oko tri ujutro. Zbog ovako dirigovanog izbornog haosa u prestonici je nakon dva dana glasanja građansku dužnost obavilo tek nešto manje od četvrtine upisanih glasača. Posmatrači su prijavili da je vojska silom rasterivala građane koji su strpljivo čekali da dođu na red da glasaju. Predsednik Mugabe, koji je svojoj zemlji doneo slobodu 1980. godine okončavši kolonijalnu upravu Velike Britanije, prvi put od dolaska na vlast postoje ozbiljni izgledi za njegov poraz. Pokret za demokratsku promenu dokazao je da predstavlja ozbiljnu političku snagu u zemlji kada je 2000. godine na parlamentarnim izborima osvojio trećinu mesta u parlamentu, uprkos svim preprekama koje je autoritarni režim Mugabea postavljao pred političke protivnike.

Brisel: Tarifni rat

Od Brazilije preko Pekinga do Brisela praktično nema države proizvođača čelika koja nije izrazila zgražanje zbog odluke predsednika SAD Džordža Buša da visoko postavi rampu za uvoz čelika da bi pomogao domaće proizvođače ove strateške sirovine, štiteći ih tarifama na uvoz od čak 30 odsto. Reakcije na Bušovu protekcionističku meru širom sveta bile su brze i oštre.

Kineska vlada izrazila je „snažno nezadovoljstvo“ zbog ove odluke, premijer Malezije Mahathir Mohamad izjavio je da je Amerika ovom merom opovrgla svoju privrženost slobodnoj trgovini, ali je, kao što se i očekivalo, najžustrija reakcija došla iz Brisela, sedišta EU-a. Paskal Lami, komesar za trgovinu Evropske komisije, izjavio je da „međunarodno tržište nije Divlji zapad gde svako može da radi šta hoće“, aludirajući na teksaško poreklo američkog predsednika. Odluka američkog predsednika je u najmanju ruku čudna ako se ima u vidu da ova država tek počinje da izlazi iz recesije u koju je zapala nakon 11. septembra, jer protekcionizam, kao što pokazuje slučaj Japana, ne daje rezultate u pokušaju izlaska iz recesije. Buš čak rizikuje da odbije od sebe i svoje tvrdokorne republikanske pristalice koji nemaju razumevanja za ograničavanje slobode tržišta. Evropska unija je odlučila da slučaj iznese pred Svetsku trgovinsku organizaciju, ali arbitraža pred STO-om može potrajati i duže od godinu dana. Za to vreme bi potez SAD mogao da nanese udarac svetskom tržištu i da pokrene slične mere odmazde što na ekonomskom, što na diplomatskom planu.

Tokio: Carsko priznanje

Japanski car Akihito nedavno je zaprepastio svoje podanike priznanjem da je korejskog porekla, obelodanivši da njegova baba vodi poreklo od korejske kraljevske loze iz VIII veka. Iako udeo „korejske krvi“ u plavoj krvi japanskog vladara nje toliko velika, Japanci su bili iznenađeni ispadom iskrenosti svog cara jer se armija arheologa i istoričara vekovima bori da ospori bilo kakav uticaj Korejaca na istoriju Japana. „Ne treba da nas čudi to da je japanski car ‘priznao’ makar bledo korejsko poreklo“, kaže profesor Ronald Tobi sa Univerziteta u Tokiju. „Treba da nas čudi što su Japanci njegovom izjavom toliko iznenađeni“, kaže ovaj profesor. U okviru napora na pomirenju dveju nacija, čiji su odnosi opterećeni poluvekovnom kolonijalnom vladavinom Japana tokom koje su počinjeni nebrojeni zločini, priznanje cara Akihita da u njegovim venama ima korejske krvi i ne začuđuje. Jedan od znakova poboljšanja međudržavnih odnosa je i obnavljanje trajektne linije između dveju zemalja preko 40 km širokog tesnaca. Nedavno je tesnacem zaplovio prvi trajekt nakon 30 godina, koliko je ova linija bila ukinuta, iako se korejski i japanski ribolovci često sreću u zajedničkim vodama. Uprkos tome što je Japan zemlja s najviše arheologa po glavi stanovnika, tek odnedavno se čuju njihova priznanja da su Japanci od svojih suseda Korejaca u prošlosti naučili mnogo toga, između ostalog i veštinu brodogradnje, na koju su Japanci naročito ponosni.