Međuvreme

Vozila

U to da državna kola uvek prouzrokuju neki problem uverili su se pre par meseci predstavnici kabineta jugoslovenskog predsednika, a tokom protekle nedelje članovi naše ambasade u Sarajevu i predstavnici republičke vlasti Crne Gore. Međutim, za razliku od predsedničkog kabineta kome je munjevitom akcijom MUP-a ukradena limuzina ubrzo vraćena, ambasador Stanimir Vukićević i predsednica crnogorske skupštine Vesna Perović bili su umešani u kompleksnije priče.

Na putu Ruma–Šabac, u selu Hrtkovci, ambasador Vukićević, njegova supruga i vozač Milan Đokić izašli su iz službenog „pežoa 406“ da kupe osvežavajuće piće. Kako je Đokić ostavio otključana vrata i upaljen motor, nepoznati otmičar nije imao većih problema pri ulasku u vozilo: jednostavno je seo za volan i krenuo prema Rumi. Ali, Đokić, koji se nalazio kraj automobila, skočio je na haubu i u holivudskom stilu ostao na njoj sledeća četiri kilometra. Otmičar se ipak nije dao zbuniti pa je požrtvovanog vozača zbacio na asfalt nastavljajući put. Konačno, posle još nekoliko kilometara, uleteo je kolima u kukuruz, uzeo vozačevu torbu i prepustio vozilo policiji koja mu je već bila za petama.

Što se tiče Vesne Perović, njoj je izgleda upravo vozač „zapržio čorbu“. To što joj se pokvario službeni „audi A8“ ne bi bilo nikakvo čudo da MUP nije utvrdio kako se kvar ne može popraviti i potom saopštio da za predsednicu parlamenta trenutno ne postoji adekvatno službeno vozilo. Predsednica je brže-bolje optužila MUP da „ne želi da joj obezbedi ispravna i bezbedna kola“, a MUP je još brže uzvratio: prema poslednjem saopštenju, za kvar je kriv Perovićkin lični vozač „koji je na dvoja kola koja je do sada koristila napravio štetu od 18.000 eura“. Eto još dva primera koja pokazuju kako ni našim političarima nije baš lako u životu.

Kutije

Uz očekivane probleme oko toga ko može da se kandiduje na predstojećim predsedničkim izborima ili ko će i po kojoj ceni štampati glasačke listiće, Republička izborna komisija suočila se i s potpuno neočekivanim teškoćama. Na prošlonedeljnoj sednici RIK-a konstatovano je da zbog nemara opštinskih uprava nedostaju čak dve hiljade glasačkih kutija sa prošlih izbora – samo u Beogradu je do neupotrebljivosti oštećeno ili izgubljeno 277 kutija. Cena jedne kutije je 40 eura, pa se procenjuje da će za nabavku novih biti neophodno čitavih 86.500 eura. Ono što je posebno zanimljivo jeste da su kutije, kako je ustanovljeno, ponegde korišćene za kupone u nagradnim igrama ili – mašta ipak nema granice – kao akvarijumi!

Epilog: silne hiljade eura nadoknadiće štetu prouzrokovanu „nemarom“, ali će opštine ubuduće morati pismeno da se obavežu na pažljivo čuvanje kutija koje su im poverene. Uostalom, ko je kriv RIK-u što se na vreme nije dosetio da na kutijama ugravira upozorenje da je plastika od kojih su napravljene štetna za ribice/guštere/vodene kornjače i ine ljubimce.

Samoubistva

Tokom prvih osam meseci ove godine u Nišu je registrovano 41 samoubistvo i 37 pokušaja samoubistva, što je dvostruko više nego u istom periodu prošle godine. Pored ovih policijski registrovanih samoubistava, u odeljenju za toksikologiju niške Klinike za endokrinologiju primljeno je više od sedamdeset zatrovanih ljudi, od čega je, kako se procenjuje, čak osamdeset odsto imalo suicidalne namere. Zabeleženo je takođe da broj samoubistava raste od septembra prošle godine i da se povećava iz meseca u mesec. Za razliku od prethodnih godina, kada su na listi samoubica prednjačili penzioneri, ove godine najveći broj samoubistava (u stvari, skoro sva jer je reč o 39 slučajeva) počinjen je među osobama do 30 godina.

Kako skorašnji primer Subotice pokazuje da se problemom drastičnog porasta broja samoubistava bave uglavnom mediji, za očekivati je da ni niški slučaj neće preterano potresti one koji su plaćeni da proučavaju (duševno) stanje nacije. Dok su se ubijali penzioneri, objašnjenje je bilo nekako lakše: male penzije, deca otišla od kuće, samoća itd. U slučaju mladog sveta stvar bi već zahtevala određeni trud. Osim ukoliko se neko opet ne doseti oprobanog recepta i svu krivicu svali na (u tu svrhu uvek upotrebljive) sekte.

Divljač

Divlje svinje u selima u podnožju Jastrepca – Malim Kupcima, Jablanici i Vitanovcu – opustošile su ove godine čitava polja pod kukuruzom i povrtarskim kulturama. Zbog velike nadoknade za odstrel, koju je propisalo Javno preduzeće Srbijašume, seljaci su bili prinuđeni da se uzdrže od ubijanja štetočina, ali je (kako red već nalaže) Šumsko gazdinstvo „Rasina“, koje posluje u sastavu Srbijašuma, izrazilo spremnost da poljoprivrednicima nadoknadi štetu. I sve bi bilo u redu da najavljena pomoć ne podrazumeva i odredbu za koju još nije jasno kako će biti ispoštovana: oštećeni seljaci, naime, moraju da dokažu da divlje svinje dolaze upravo sa područja kojim gazduje to preduzeće.

Tom prilikom nije, naravno, navedeno kako bi svinje mogle da budu legitimisane niti ko bi to mogao da učini – stvar je prepuštena mašti oštećenih, koji pored problema sa usevima sada moraju da brinu o dokazivanju prave adrese neprijateljski nastrojene divljači. No, to valjda i nije toliko važno. Najvažnija je činjenica da je prijava boravka obavezna i da smo u doslednom poštovanju zakona valjda stigli do one tačke kada ista pravila važe za sve. Makar to bile i svinje.

Olakšice

Ministar finansija Božidar Đelić obradovao je poslovne ljude najavljujući nove poreske olakšice, već koliko u drugoj nedelji septembra. Snižavanjem poreske stope na dobit Vlada misli da može da napravi „dodatni pomak“ i poziva privrednike koji profit ostvaruju da ga realno i iskažu i obećava da država neće biti alava i uzimati mnogo, ali i da će visina uplaćenog poreza biti važna prilikom odobravanja kredita te da, istovremeno, eventualnim investitorima daje realnu sliku o preduzeću. Narečeni porez na dobit je kod nas već sada, inače, među najnižima u Evropi i iznosi 20 odsto, isto koliko i porez na, recimo, knjige, udžbenike, školski pribor i dečju garderobu i koji je, za razliku od prvog, među najvišim u Evropi i nema ni pomisli da se smanji ili, kao što je red, da se ukine. Nije za čuditi se što je tako: deca po sili zakona u školu moraju ići pa je porez na školske potrepštine siguran priliv u gladni budžet, dok je plaćanje poreza na profit, izgleda, stvar dobre volje i zato se potencijalni obveznici moraju „vabiti“ kreditima i mogućim investicionim ulaganjima.