Međuvreme

Milicija

Po rečima ministra unutrašnjih dela Srbije Dušana Mihajlovića, živimo u zemlji koja, prema postojećim statističkim podacima, uz Češku spada u najbezbednije u Evropi. Tranzicija je na pravi način uzela maha u policiji i ne prođe dan da se neki slučaj ne reši. Poslednjih su se dana na udaru našli imigranti: tokom jedne akcije u beogradskom naselju Borča policija je „stala na rep“ 57 ljudi iz Rumunije koje je zatekla u jednoj kući. Oni su tamo stanovali, a verovatno su radili na gradilištima širom Srbije jer važe za dobru i jeftinu radnu snagu. Naime, oni su zadovoljni sa deset eura dnevno, dok se domaćim radnicima plaća bar 15! Ipak, svi su imali prijavljen boravak, tako da nije jasno za šta će i koga policija goniti dalje i da li će biti pokrenut postupak. S druge strane, poslednjih je nedelja zabranjen rad pojedinim agencijama za poslovnu pratnju, a vrhunac kampanje je hapšenje rumunskog državljanina Valerija Ursačija koji se bavio trgovinom ljudima. Ovaj preduzetnik je nameravao da prokrijumčari deset devojaka iz Moldavije i da ih preko Srbije i Crne Gore prebaci u Italiju. Lanac je presečen jer su naši „plavci“ dobili informaciju o ovoj aktivnosti od kolega iz Italije, tako da je Interpol veza konačno profunkcionisala. Policija se, prema najavama, neće zaustaviti na tome jer želi da raskrinka sve učesnike u ovoj nečasnoj raboti. Planira se i suđenje nesrećnom trgovcu iz Rumunije na kome bi trebalo da se pojave i prevarene devojke koje se trenutno nalaze u „sigurnoj kući“ za žrtve trgovine ljudima. One bi trebalo da dobiju status zaštićenih svedoka, što se ove godine već dogodilo na suđenju vlasniku noćnog kluba „Tenesi“ iz Mladenovca. Zar postoji bolja ilustracija uspešnosti policije, tužilaštva i sudskih organa u borbi protiv organizovanog kriminala?

Ulica

Pred sam istek roka za rekonstrukciju glavne beogradske ulice, one koja spaja Slaviju i Terazije, zacrtan je novi datum za završetak radova. Docni se najviše zbog više sile u obliku kiša, ali i zato što se uvidelo da je „sad idealna prilika da se zamene sve podzemne instalacije“ pa ćemo tako biti „mirni duže vreme“. To jeste radove dodatno usporilo, ali se takvom domaćinskom naumu ne može zameriti. Naknadno su, takođe, posečena i povađena stabla drvoreda s idejom da je za glavnu ulicu primerena neka plemenitija vrsta drveta od platana. Rupe za nova stabla, međutim, ne mogu se videti a na delu trotoara koji je već popločan nema nikakvih sadnica. Srećna je okolnost da za planiranu sadnju drvoreda nije potrebno razbiti tek sagrađeni pločnik.

Slavija

Po drugi put u istoriji, Mitićeva rupa transformisaće se iz rugla u nešto prihvatljivo, slično kao i prošli put, pre dvadesetak godina kada je gornja polovina placa nasuta i od nje napravljen parking, dok je donja polovina zatravljena i išpartana stazama sa klupama. Parking je bio koristan i donosio je solidan prihod a ostatak je izgledao sasvim pristojno, sa sve sunčanim satom koji je tačno vreme pokazivao samo zimi. Sat će po svemu sudeći ovoga puta izostati, izvesno i parking, iako je svako mesto za ostavljanje automobila u centru grada zlata vredno. Dok se ne nađe dovoljno platežan finansijer ali i dok se ne raščiste imovinsko-pravni odnosi, ova rupa će biti park. Bivši vlasnici ili njihovi naslednici moći će da prihoduju od „najskuplje rupe na svetu“ – samo gradsku rentu.

Tref

Eto, prođoše dve sedmice, a biće i više, otkako je Andrej Kovačević Tref – osuđen na devet godina zatvora zbog pljačke oko 7.000.000 maraka iz firme pokojnog oca kada su ubijeni čuvar i blagajnica – nestao iz Kazneno-popravnog zavoda za maloletnike „Valjevo“. Kažemo nestao, jer upravnik Vojislav Lazić ne prihvata da mu je štićenik pobegao: u prošlom broju „Vremena“ bio je kategoričan da to nije bekstvo, nego „zloupotreba pogodnosti“ odlaska na terapiju u valjevsku bolnicu. Upravnik je bio kategoričan ne samo u izjavi „Vremenu“; rekao je da Andrej od privilegija („Vreme“ je pisalo da on i Zvezdan Slavnić zatvorsku kaznu izdržavaju u dobro opremljenim apartmanima) ima samo zastareli kompjuter 386 koji mu je potreban za vanredno školovanje. I upravnik bio siguran, baš garantov’o da će se Tref vratiti u Zavod, jerbo nema podršku porodice, a ni kriminalnu, baš siguran, im’o informaciju da je u Beogradu, da se mobilnim javlja majci, samo da posvršava s problemima i eto ga.

Upravnik rekao i da su tvrdnje anonimnog odbora za istinu – koji optužuje upravnika i ljude iz Ministarstva pravde da su omogućili Trefu bekstvo, navodno za 3.000.000 maraka – gluposti, jer Tref nema pare, „4.000.000 maraka koja nisu nađena tokom istrage nisu dostupna ni organima gonjenja“.

U međuvremenu, dok nema Trefa, izašao jubilarni 50 broj zatvorskih „Putokaza“, u kojima je intervju s upravnikom potpisao Andrej Kovačević. Andrej, između ostalog, jubilarno pita upravnika da li je zadovoljan merama pojačanog reda i rada kod osuđenika, a ovaj, pa jubilarno, odgovara, da generalnu ocenu nije lako dati, ali da je dosta pozitivnih primera disciplinovanog i korektnog ponašanja, kao i primernih radnih dostignuća. U jubilarnom broju, o Zavodu, koji mal’ malo poseti, jubilarno se izjasnio i ministar Batić: „Opšti ambijent u vašoj ustanovi, atmosfera, način komuniciranja s osuđenicima i organizacija života i rada čine se mnogo humanijim u odnosu na Ševeningen, koji deluje sumorno, otuđeno, okovan betonom i rešetkama“.

U međuvremenu je „razmontiran“ i Trefov dnevni boravak, koji je ovaj opremio u školskoj učionici. Ostavljen mu je samo onaj stari kompjuter, koji upravnik priznaje za jedinu privilegiju. A šta je bilo u „apartmanu“, o tome „svojeručno“ piše Tref drugu u zatvor u Kruševcu. Pošto se u Zavodu pošta otvara, neko je zavirio i video da Tref pismeno piše – „Druže, kod mene ima dosta novoga, napravio sam jedan opasan prostor, sredio sam ga skroz, znači, imam TV, video, stub, satelit, soni, plej- stejšn, kompjuter, trpezariju, trosed, dvosed, fotelju, akvarijum, ma bukvalno sve“.