Međuvreme

Novogovor: Junački posao

Šta nam kažu rečnici? Da je zmaj mitsko čudovište koje liči na gmizavca s krilima, rogovima i/ili zastrašujućim kandžama, a usput često bljuje vatru i dim.

Zapravo, oni su čuvari, često zaduženi da čuvaju device – osim u slučajevima kada se njima hrane.

Rečnici nam još kažu da najstariji jezički koren reči za to čudo(vište) potiče od reči „oko“ i „videti“, koja je u starogrčki ušla kao „videti nešto“ – odakle drakon ili dragon u mnoštvu evropskih jezika označava i čuvara blaga, nevinosti ili tajnih znanja, stvora kog u potrazi za bilo kojom od pomenutih vrednosti junak priče mora da ubije.

Što se istorije tiče, „zmaj“ je i prvo vatreno oružje o ramenu musketara ili isti taj vojnik naoružan „zmajem“, otrovnica ili bilo koja velika zmija, reč korišćena kao prevod biblijskih izraza za zmiju, šakala ili Satanu („Stara zmija“).

Da bi osnovao Tebu, sin feničkog kralja Agenora Kadmo morao je da ubije lokalnog zmaja čuvara izvora i polovinu njegovih zuba poseje u zemlju. Iz njih su iznikli ratnici nazvani Sparti (Posejani), koji su se međusobno poubijali, svi osim petorice koji su Kadmu pomogli da podigne utvrđenje oko kog je nastala Teba. Druga polovina zmajevih zuba poklonjena je kolhidskom kralju Ejetu, koji je pristao da Argonautima ustupi zlatno runo – ako njihov vođa Jason ispuni nemoguć zadatak da ujarmi dva bika gvozdenih papaka i vatrenog daha, poore neku ledinu i poseje ostatak zmajevih zuba. Nemoguću misiju ostvario je uz pomoć čarobnice Medeje, koja se u Jasona naprasno zaljubila.

I, kakve to veze ima s globalnom krizom koja stiže i u zemlju Srbiju? Malo ili nikako: treba samo izbeći vatreni dah zveri, počupati joj zube, obaviti još nekoliko nemogućih poslova, pokupiti zlatno runo. I oženiti devicu.

Aleksandar Ćirić

Skupština: Bolji uslovi za raspravu

Srpski poslanici od utorka imaju bolje uslove za rad. Žustre rasprave više neće voditi šest-sedam metara ispod zemlje, na šta nam je prošle nedelje ukazao skupštinski sekretar Veljko Odalović, već u velikoj sali Savezne skupštine. Posle dva meseca renoviranja u koje je uloženo oko 16,5 miliona dinara („što nije mnogo za ono što se uradilo i, uprkos ekonomskoj krizi, predstavlja racionalan potez“, primetio je Odalović) velikoj sali je vraćen autentičan izgled od pre sedamdeset godina, a poslanicima je omogućeno da efikasnije obavljaju posao. Novim uređenjem je, doduše, ukinuta institucija defilovanja za skupštinskom govornicom, jer će se poslanici od sada parlamentu (i javnosti) obraćati sa svojih mesta pošto svako ima svoj mikrofon, a uz to je uspostavljen sistem evidentiranja svega što se u skupštinskoj sali dešava.

Prva sednica u ovom zdanju održana je 20. oktobra 1936. godine. Četrdesetak godina pre tog prvog zasedanja Konstantin A. Jovanović je uradio projekat za Dom narodnog predstavništva Kraljevine Srbije. Predviđeno je da se skupštinska zgrada podigne na mestu gde je 30. novembra 1830. godine održana Velika narodna skupština Srbije na kojoj je pročitan hatišerif turskog sultana o pravima Srba i knjazu Milošu Obrenoviću potvrđeno je pravo naslednog kneza. Na konkursu za zgradu, održanom 1901. godine, nagrađen je rad Jovana Ilkića, koji je, zapravo, varijanta Jovanovićevog rešenja. Šest godina kasnije počinje gradnja palate, a kamen temeljac postavlja kralj Petar I. Jovan Ilkić tokom Prvog svetskog rata umire u logoru u Nežideru. Njegovi planovi nestaju, ali je zato Ilkićev sin Pavle uspeo da, na osnovu do tada izgrađenog, napravi nove planove. U dovršavanju objekta, naročito enterijera, pomogao je Nikolaj Krasnov. Kompletna građevina je završena tek 1936. Do tada su srpski poslanici zasedali po raznim mestima.

Ustanova narodne skupštine i temelj demokratije u Srbiji uspostavljeni su u Velikoj pivari, gde je od 30. novembra 1858. do 31. januara 1859. trajala Svetoandrejska skupština. Posle toga zasedalo se u Narodnom pozorištu, pa u Kapetan Mišinom zdanju, onda u privremenoj zgradi Narodne skupštine kod današnjeg bioskopa Odeon, zatim u zgradi konjičke kasarne u ulici Kneza Miloša (1918 do 1928), i od 1931. do 1936. u zgradi škole jahanja „Manježu“ u (današnjem Jugoslovenskom dramskom pozorištu). Ozbiljne primedbe na uslove rada nisu zabeležene.

Ipak, da miris sveže farbe i tapacirunga podstiče radni elan najbolje potvrđuje ambiciozni plan prve sednice redovnog prolećnog zasedanja u novom radnom prostoru. Za utorak, 31. mart 2009. godine utvrđen je dnevni red sa više od 40 tačaka, a počelo se svečano – raspravom o Predlogu zakona o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne.

J. Lazić

Kragujevac: Ugroženi zbog štednje

Gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović smatra neprihvatljivom odluku Vlade Srbije da smanji količinu sredstava koju lokalne samouprave dobijaju iz republičkog budžeta. Stevanović je izjavio da nijedna lokalna samouprava ne bi trebalo da prihvati ovu odluku Vlade, jer će ona uništiti sve investicije. „Vladin predlog je za grad Kragujevac neočekivan i nerazumljiv“, rekao je Stevanović za sajt Skupštine Grada Kragujevca i naveo da je „u pitanju loša procena“. On je rekao da Kragujevac mesečno iz budžeta Srbije dobija 80 miliona dinara, što je 15 odsto gradskog budžeta. „To su, uostalom, naša sredstva, uzeta od građana Kragujevca, koja su i do sada vraćana u mnogo manjem obimu nego što je to realno“, rekao je Stevanović. Gradonačelnik Kragujevca naveo je da je jasno da u vremenu krize mora da se štedi, ali da te mere treba da budu dogovorene na svim nivoima vlasti. „Ne može teret krize da se prebaci samo na lokalne samouprave i građane, i zato od Vlade tražimo da saopšti kako će to da se štedi na svim nivoima vlasti“, rekao je Stevanović.

Vest o smanjenju priliva iz republičkog u kragujevački budžet izazvala je malu paniku među građanima Kragujevca, naročito zbog toga što su pojedini štampani mediji javili da je budžet grada skoro potpuno ispražnjen. Kako je „Vremenu“ potvrđeno u SG Kragujevca, problema ima, ali je situacija veoma daleko od onoga kako su preneli neki mediji.

U priču o ispražnjenom budžetu ne uklapa se ni Stevanovićeva izjava da će grad iz sopstvenih sredstava finansirati realizaciju do sada napravljenih planova: „Ukoliko to bude potrebno, a na osnovu prihoda koje očekujemo, grad će ući i u neka zaduženja, kako ne bi doveo u pitanje planirane investicije.“

Kragujevcu je, inače, kada je o dolasku i privlačenju investitora reč, „krenulo“ i pre sklapanja sporazuma između Zastave i Fijata. Prve najave ovog sporazuma, koji je za Kragujevac značajan koliko i za klinički mrtvog pacijenta reanimacija, kao i različite poreske i druge olakšice koje su sprovele lokalne vlasti, privukle su veliki broj investitora, poput Merkatora, Tempa, Plaze i drugih. Da je kragujevački budžet daleko od praznog, pokazuju i brojevi (koji obično ne lažu): u 2008. godini u gradsku kasu slilo se skoro 50 odsto više novca nego pre dve godine. Jedan od najznačajnijih izvora prihoda u ovoj godini došao je od davanja u zakup nepokretnosti koje su u državnoj svojini, a koristi ih grad. U odnosu na 2006. godinu, prihod od zakupa u ovoj godini veći je za 170 odsto. Slično je i sa prihodom od naknade za uređenje gradskog građevinskog zemljišta, koji je sada za 153 odsto veći nego pre dve godine. Prošle, 2008. godine, udeo budžetskih sredstava koja je grad obezbedio prvi put je veći od onog koji obezbeđuje Republika. Po budžetskom prihodu Kragujevac je prošle godine dostigao daleko veće gradove Novi Sad i Niš.

J. G.

Broj nedelje

Godišnje se na javne nabavke potroši četiri milijarde evra (što je približno 15 odsto BDP-a), ali bi efikasnom primenom novih propisa i smanjenjem korupcije moglo da se uštedi oko deset odsto te sume (400 miliona evra), zaključeno je na skupu „Javne nabavke – uštede budžetskog novca i približavanje evropskim standardima“, koji je organizovala nevladina organizacija Transparentnost Srbija. U javnim nabavkama učestvuje 12.000 naručilaca i oko 80.000 ponuđača koji godišnje sklope oko 250.000 ugovora. Od ukupnih javnih nabavki na republičkom nivou se sprovede 68 odsto, a 32 odsto ugovaraju opštine i javna preduzeća.