Lider

Teško je zamisliti da bi danas neko javno oglasio kako mu je životna ambicija da postane Führer odnosno Il Duce, srpski – vođa.

Danas je mnogo poželjnije javno se izjašnjavati kao timski igrač spreman da svoje sposobnosti, volju, znanje i energiju ulaže u zajednički poduhvat. Čak i oni koji se kandiduju za rukovodeća mesta u preduzećima ili na političkoj sceni veoma paze da – pre no što se dokopaju liderske pozicije – istaknu sopstvene sposobnosti za kolektivni, timski rad, a ne sklonost ka ličnom vođstvu.

Traženje odgovora na pitanje šta nekog čini vođom traje koliko i pisana istorija. Ili je i starije, sudeći po trajnoj opčinjenosti ljudske vrste izuzetnim pojedincima i velikim vođama, bez obzira jesu li oni „svoje“ timove, firme, narode ili države proslavili ili odveli direktno u propast. Pitanje vođstva – bez obzira na to kako se njegova eventualna nepoželjna značenja prikrivaju eufemizmima – ozbiljno se istražuje, izučava, sistematizuje, uči i – diplomira! Menadžment, na primer. Visoke vojne i policijske škole. Određeni univerziteti, čija diploma obezbeđuje visoke startne pozicije. Uličnim bandama je takođe potreban vođa.

Pa ipak, nema te škole koja će od nekoga načiniti Aleksandra Makedonskog. Ovako ili onako, njegov primer vodio je mnoge kasnije vođe; Cezar i Napoleon su mu se možda najviše približili. Ali samo to: šanse da u nepredvidljivoj budućnosti neko osvoji ceo svet za samo 13 godina – u uzrastu između dvadesete i smrti u 33. godini – praktično ne postoje.

Tajna vođstva, nije preterano reći, neće biti otkrivena – do kakvih god se pravila istraživanjima došlo i na kakve god ispite kandidati za vođe izlazili. A to i nije tako loše. Naučnici i pisci moći će da se bave pitanjem „uloge ličnosti u istoriji“.

S druge strane, svi današnji pretendenti na vođe postaju sve smešniji i smešniji. Ali to ih ne čini manje opasnim.