Kako platiti ekološki račun

U narednim godinama, uništavanje životne sredine će svakog stanovnika Srbije godišnje koštati između 115 i 334 evra. To je procena do koje je došao profesor doktor Radmilo V. Pešić u studiji „Ekonomska aktivnost i stanje životne sredine u Srbiji“, urađenoj za potrebe Strategije održivog razvoja Srbije. Pešić procenjuje da će se za period od deset godina „ukupne štete samo od tokova zagađenja kretati od 1150 do 3340 po glavi stanovnika“.

Da li i Srbija može nekako izbeći ove troškove, a da ne ugrozi svoj očekivani privredni razvoj? Ako bi se zatvorile sve fabrike koje zagađuju životnu sredinu i kad se ne bi dozvolila izgradnja novih, troškovi bi takođe bili ogromni. Zato treba pronaći neko srednje rešenje.

O ovom rešenju se u javnosti prvi put ozbiljno razgovaralo prošle jeseni, kad je na Šestoj ministarskoj konferenciji „Životna sredina za Evropu“, tadašnji i sadašnji potpredsednik Vlade Božidar Đelić predstavio Strategiju održivog razvoja Republike Srbije. Osim u Beogradu, Strategija je tokom oktobra i septembra predstavljena u više gradova u unutrašnjosti zemlje, da bi ovih dana ona bila ponovo aktuelizovana. Usvajanje i primena takve jedne strategije značilo bi da se Srbija razvija održivo, odnosno da se obnavljaju postrojenja prema EU standardima, da se primenjuju čiste tehnologije, da svakodnevni život bude mnogo energetski efikasniji i da se postigne skladan odnos ekologije i privrede.

Čitava planeta se poslednjih godina suočava sa sličnim problemom. Još 1992. godine na samitu u Rio de Žaneiru članice Ujedinjenih nacija su usvojile dokument na 500 stranica koji je poznat kao Agenda 21, gde broj 21 simbolizuje XXI vek. Danas je Agenda 21 temelj održivog razvoja u mnogim zemljama sveta. Ona razrađuje mnogobrojne teme koje je neophodno rešiti: siromaštvo, zaštitu atmosfere, šuma, vodenih resursa, kao i pitanja zdravstva, poljoprivrede, ekološki zdravog upravljanja bio-tehnologijom i odlaganja otpada.

Takav pristup je postao hit među savremenim političarima i aktivistima iz nevladinog sektora, a pojam održivog razvoja je izrastao u floskulu koja rešava sve probleme. Međutim, održivi razvoj uopšte nije jednostavno postići. On podrazumeva brojne teškoće sa kojima se društvo može suočiti u usvajanju novih pravila igre. I on, naravno, ima svoju cenu. U pomenutoj studiji, Pešić procenjuje da će u periodu od deset godina „ukupni izdaci, kako investicioni tako i operativni, za zaštitu životne sredine iznositi oko četiri milijarde evra“. To znači da će svaki stanovnik Srbije u životnu sredinu ukupno uložiti oko 545 evra.

To nije malo, ali je višestruko manje od 3340 evra, kolika se šteta očekuje ako izostanu ulaganja u ekologiju. Pored ekološkog, održivi razvoj istovremeno podrazumeva i ekonomski i socijalni aspekt, što su tri oslonca na kojima je inače postavljena Strategija održivog razvoja Republike Srbije. Za razliku od prošlog veka, danas je zbog novih tehnologija moguće imati i visoko razvijenu industriju i energetiku, a sačuvati prirodu i prirodna bogatstva, kako u budućnosti taj razvoj ne bi sam sebe urušio.

Procenjuje se da bi, čak i pri vrlo dinamičnom ekonomskom rastu od osam odsto, primena ekoloških mera koje su u skladu sa EU standardima znatno ublažila ekološke probleme u Srbiji. Koliko bi to tačno iznosilo teško je proceniti, zbog nepostojanja preciznih makroekonomskih projekcija razvoja zemlje. No, poznato je da će trinaest zemalja Centralne i Istočne Evrope do 2020. godine samo zbog primene evropske ekološke regulative u proseku godišnje imati koristi u vrednosti od 2,6 odsto BDP-a, dok je u pojedinim zemljama ta korist čak 4,8 odsto BDP-a.