Glas

Kad su majmuni odlučivali da postanu ljudi, buduće žene sasvim sigurno nisu pitane za mišljenje. Prvo zvanično odobrenje da glasaju – samo za muškarce, naravno – žene su dobile tek posle oko milion i po godina i to na Novom Zelandu, 1893.

Do početka Prvog svetskog rata žene su imale pravo glasa u samo četiri zemlje na svetu: Novom Zelandu, Australiji, Finskoj i Norveškoj. Prvi svetski rat je doneo preokret: pokazalo se da žene mogu da zamene muškarce na poljima, u fabrikama, kancelarijama, pa čak i na frontu. I, onda žene „dobijaju“ pravo glasa u desetinama zemalja od Kanade do Kirgistana, od Švedske do Mongolije, Čilea i Sri Lanke.

Nešto slično dogodilo se posle Drugog svetskog rata. Samo u pet godina između 1945. i 1950. pravo glasa „dato“ je ženama u 43 države. Ali nisu prednjačile najrazvijenije ili „najdemokratskije“ zemlje: Italijanke su pravo glasa stekle tek 1945, Belgijanke 1948, jedva godinu pre Kineskinja i Sirijki, Kanađanke – samo da glasaju, a ne da budu i birane – 1950… Ukratko, žene su postale ravnopravne u pravu glasa tek u drugoj polovini prošlog veka.

Žene se danas bave svim poslovima „jačeg pola“, uključujući tu i profesionalno ratovanje i boks. Ali nisu ravnopravne, jer ih za isti posao muškarci – manje plaćaju. U Paragvaju za isti posao žena dobija dve petine „muške“ plate, u Singapuru, Brazilu i razvijenim demokratskim državama – Češkoj i Austriji dve trećine, Nemačkoj i Velikoj Britaniji tri četvrtine… Čak i u Švedskoj, prosečna ženska plata manja je za deset odsto od plate muškarca na istom poslu. Očito, mnogo je lakše ženama „dati“, glas nego pošteno platiti njihov rad.