FORUM

Dušan Reljić: Tajnost izvora

Vanesa Leget (33) je trenutno jedan od tri novinara u zatvoru širom zapadne hemisfere – od Kanade do Čilea. Zatočena je 20. jula u Hjustonu, u američkoj državi Teksas, zato sto je odbila da ispostavi sudu svoje beleske o ubistvu koje istražuje već nekoliko godina.

Međunarodni Institut za štampu u Beču i druge nevladine organizacije za zaštitu medija širom sveta uputile su povodom njenog slučaja otvoreno pismo američkom državnom tužiocu podsećajući ga da je pravo novinara da zaštiti svoje poverljive izvore i neobjavljene informacije jedan od temelja istraživačkog novinarstva. Kao i da je ugrožavanje tog prava neposredna pretnja slobodi štampe.

Pred novinarkom je perspektiva da odsedi narednih osamnaest meseci u zatvoru, koliko najduže može da bude zadržana zbog nepoštovanja sudske naredbe. Slučaj Leget je prvi te vrste u SAD posle više od decenije.

Zaštita „izvora“ novinarskih informacija zakonom je zagarantovana u većini zapadnih država. U Švedskoj zaštita ide najdalje. Zakon o slobodi štampe u toj zemlji ima status ustavnog dokumenta i dalekosežno štiti poverljivost novinarskih izvora. Novinar može čak da bude kažnjen ukoliko otkrije svoj izvor bez prethodne saglasnosti tog sagovornika.

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu ojačao je prava novinara nizom presuda u vezi sa članom 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Postoji i niz rezolucija Saveta Evrope, Evropskog parlamenta, Organizacije za evropsku saradnju i bezbednost i drugih međunarodnih tela u kojima se, u ime slobode štampe i potrebe da se podstakne demokratska javnost, jača pravo novinara da ćute pred policijom, sudovima i drugim vlastima kada ih pitaju odakle im informacije.

To pravo, međutim, nikako nije apsolutno. Može da bude nadjačano, prema tumačenju Evropskog suda za ljudska prava, u izuzetnim prilikama kada su ugroženi bitni javni ili pojedinačni interesi. Sudska praksa i političko raspoloženje u pravnim državama razvili su se tokom proteklih decenija sasvim jasno u korist privilegije novinara da zaštite svoje izvore kako bi se obezbedila puna obaveštenost javnosti i nesmetano ostvarila obaveza medija da u ime javnosti nadziru državu i političare.

Autor je naučni saradnik Evropskog instituta za medije u Dizeldorfu

Ljiljana Smailović : Srbija i Amerika

Letnje srpsko-američko zatišje neće potrajati. Demokratske vlasti u Srba već su pokazale da „dobro reaguju na pritisak“, pa će se pritisak nastaviti, a tamo gde je otišao Milošević uskoro će po svoj prilici morati i vukovarska trojka (ili četvorka, ili kako već stoji u otvorenim i zatvorenim haškim optuznicama). Beograd ima još nekoliko stvari koje Amerikanci žele. Prvo je na američkom spisku učešće Srba na izborima na Kosovu. Jugoslovenske se vlasti tu još cenjkaju sa Vašingtonom, ali posao im kvare „neposlušni“ kosovski Srbi koji su dosad bojkotom registracije za izbore pokazali da neće disciplinovano odigrati svaku ulogu koju im vlasti namene, niti izvršiti svaku odluku. Na jesen treba očekivati novu rundu pritisaka na Jugoslaviju vezanu za Vojsku Jugoslavije i saradnju sa Hagom.

A kakve karte drži Beograd? Ako se nastavi građanski rat u Makedoniji, Amerikancima će zatrebati alternativni putevi za snabdevanje NATO trupa na Kosovu. Amerika se upravo sprema za svoju treću balkansku intervenciju u poslednjih šest godina. Tu spada i priča o NATO bazama u Jugoslaviji, o kojim se prvi put govorilo još u vreme postdejtonske euforije i otopljavanja odnosa na liniji Milošević-Vašington. O tome verovatno dosta zna i ondašnji šef Generalštaba Momčilo Perišić.

Prepreku bližoj vojnoj saradnji danas predstavlja aktuelni šef Generalštaba, Nebojša Pavković, kome NATO po svoj prilici nikad neće oprostiti što je sa Kosova, posle besomučnog bombardovanja i lažljivog hvalisanja Alijanse, izvukao kolone neoštećenih tenkova. Ambasador Montgomeri je na diplomatski uviđavan način u intervjuu „NIN“-u rekao ono što se u kuloarima vlasti u Beogradu dobro zna: uslov za blizu vojnu saradnju dve zemlje jeste uklanjanje Nebojše Pavkovića sa položaja prvog čoveka u Vojsci Jugoslavije.

Autor je novinar „NIN“-a

Predrag Simić: Dogovor pa izbori

Približavanje datuma opštih izbora na Kosovu i Metohiji, zakazanih za 17. novembar, suočava sve tri zainteresovane strane s pitanjem šta zapravo žele da postignu u južnoj pokrajini?

Kosovski Albanci bez izuzetka zagovaraju nezavisnost i pod parolom „nikada više sa Srbijom, nikada više pod Srbijom“ stvaraju referendumsko javno mnjenje. Na primedbe da bi nezavisno Kosovo postalo „albanski Pijemont“, odnosno revizionistička država koja bi ugrozila sve svoje susede, uključujući Albaniju, odgovaraju zamenom teze: da nerešen status Kosova podstiče ekstremiste „koji će početi odgovorno da se ponašaju tek kada Kosovo dobije svoje političke institucije i nezavisnost“.

Neposredni interesi Srbije i Jugoslavije na Kosovu i Metohiji mogu se svrstati u sledećih pet kategorija. Na prvom mestu je svakako preostalo srpsko, crnogorsko i drugo nealbansko stanovništvo u pokrajini koje posle dolaska UNMIK-a i KFOR-a živi pod velikim pritiskom albanskog nacionalizma, naročito u enklavama izvan severnog Kosova, zbog čega je i dalje prinuđeno na iseljavanje. Na drugom mestu je oko 230.000 izbeglica s Kosova i Metohije koji nisu u mogućnosti da se vrate u svoje domove dok im politika međunarodne administracije ne omogućava ni povratak u one kosovske opštine gde bi im bezbednost bila garantovana. Treće, uprkos odlučnim koracima novih vlasti na ispravljanju posledica politike bivšeg režima na Kosovu i Metohiji, slični potezi su izostali na albanskoj strani i još je nepoznata sudbina oko 1350 otetih i nestalih Srba. Četvrto, nacionalna ali i svetska kulturna baština na Kosovu i Metohiji prethodne dve godine bila je pod žestokim udarima albanskog nacionalizma u kojima je uništieno preko 120 verskih i kulturnih spomenika, uključujući i one iz XII i XIII veka. Konačno, ali ne i na poslednjem mestu, međunarodna administracija u pokrajini dosad nije politički izolovala one albanske lidere koji su odgovorni za etničko čišćenje i smrt velikog broja nealbanaca i koji ne mogu biti partneri ni u kakvom budućem političkom dijalogu o Kosovu i Metohiji.

Na kritike koje dolaze iz Kosovske Mitrovice i Beograda UNMIK sve češće odgovara protivoptužbama da Srbi ne znaju šta hoće i da samo u dijalogu s međunarodnom upravom i kosovskim Albancima, tj. učešćem na izborima i u „kosovskom društvu“, mogu braniti svoje interese. Nezavisno od sumnji da se preuranjenim izborima u trenutku dok etničko čišćenje nealbanskog stanovništva i dalje traje zapravo prikriva neuspeh dvogodišnje međunarodne uprave u pokrajini, nije sporno da i kosovski Srbi i zvanični Beograd moraju otvoriti dijalog i sa kosovskim Albancima i sa međunarodnom upravom na Kosovu, ali i sa međunarodnom zajednicom čije intrerese u ovom trenutku u pokrajini tumače Ujedinjene nacije (u liku UNMIK-a) i NATO-a (u liku KFOR-a).

Eventualnom srpskom izlasku na izbore na Kosovu i Metohiji i njihovom učešću u političkim institucijama u pokrajini morao bi prethoditi dijalog između zvaničnog Beograda (pod čijim se suverenitetom prema rezoluciji SB UN-a 1244, nalaze i Kosovo i Metohija) i međunarodne zajednice u liku UNMIK-a i KFOR-a ili, ako se to ne pokaže mogućim, u liku Ujedinjenih nacija i NATO-a. Tek pošto se u ovom dijalogu reše neki od akutnih problema nealbanskog stanovništva u pokrajini, može se krenuti u pravcu izbora i izgradnje političkih institucija u pokrajini bez straha da bi se njima, zapravo, gradilo „Potemkinovo selo“ koje bi samo prikrilo neuspeh međunarodne administracije u obnovi multi-etničkog života na Kosovu i Metohiji i stvaranje još jedne revizionističke mini-države na Balkanu.

Autor je saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu i savetnik predsednika SRJ