Epitimija

Ne priča čaršija kao nekad o tome ko je pozvan u audijenciju, već ko učestvuje u koalicionim pregovorima. O svima se govori da bi mogli, na ovaj ili onaj način, da se odreknu svojih programskih načela, inače neostvarivih i malo kome razumljivih, i da zarad nacionalnog spasa i progresa uđu u vladu. Njegovo ime preskaču.

Rešili da ga odluče, odvoje od sebe i od kese, pošto se tri puta od njih odelio, pljuvao u izvor iz koga je vodu pio, za srce ih ujedao, a kad im je najviše trebala njegova podrška, lizao sladoled. Zato su mu, kako neko reče u šali u kojoj ima zbilje, odredili da izdrži epitimiju. To je grčki izraz u crkvenoj upotrebi i označava ono kad sveštenik nekome zbog kakvog sagrešenja odredi da izdrži post.

Crkveno tumačenje: „Epitimija se najčešće odnosi na zabranu pričešća na određeno vreme, što je odlučivanje od suštinske zajednice sa Hristom. Ona nije klasična kazna, iako je njeno dejstvo bolno, već vrsta blagodatnog leka za onoga koji je počinio veći moralni ili duhovni prestup (ili prestupe) Božjih zapovesti. Budući da dejstvo tog prestupa na čoveka može delovati čak i razarajuće, zbog osećaja osvešćene ili neosvešćene krivice, epitimija daje čoveku mogućnost da se istinski pokaje, ispovedi, moli, zavapi za milošću i ljubavlju Božjom i povratkom u spasonosnu zajednicu sa Njim, kao i da čini dobra dela kojima će iskupljivati taj prestup i zaceljivati svoje rane prouzrokovane njime. Epitimijom se pokajnik štiti od duhovnog zla i ponavljanja greha…

Epitimije se ne treba plašiti… Kad god se čovek iskreno pokaje i nepokolebljivo nastoji da se vrati Bogu, On ga dočekuje raširenih ruku, baš kao u jevanđelskoj priči o pokajanom bludnom sinu.“

Međutim, u atmosferi pregovora o vladi, u kojoj razni tribuni viču „Brže, šta čekate, izgoresmo“, svi se o vladi izjasnili i revidirali, samo se on, koji je oglašen triput verolomnim, ne da: ćuti i jordami se, drži se gordo i preko posrednika poručuje: „Nisam ja ničiji privezak.“ Ko veli, neka ih, praviće me od blata, kad se uskomešaju rogovi u toj njihovoj vreći.

Kako bi napisao Meša Selimović: „Mjeseci su prolazili, a on sjedio, čamio, niko ga nije pozivao.“

Dobro, de, nisu prošli meseci. Samo nedelja, dve.

I, ko je rekao da se ova alegorija odnosi na Mlađana Dinkića?