Dragi naši

U čemu se radije ogledate – u ogledalu ili televizoru? Ne, ne mislim na upravo održanu prvu rundu predsedničkih izbora, mada ćemo stići i do te teme. Ovoga puta mislim na reklame, posebno onu za „Bonuks oksidžent pauer“ deterdžent. U prvoj epizodi ove obrazovno-humorističke serije gledali smo ženu koja od dobrodušne i nezavidljive konkurentkinje (inače držačice pansiona u komšiluku) saznaje da će imati mnogo više gostiju ako spusti cene smeštaja, a cene će spustiti ako bude prala veš gore pomenutim deterdžentom. Da bi ovaj kratki kurs pod nazivom „Funkcionisanje tržišta za totalne početnice“ bio manje dosadan, gledateljkama se, po svim pravilima dobre reklame, nudi i zabava. A šta je ženama zabavnije nego da gledaju nedotupavnog muža ove druge držačice pansiona? Polako, žene, to je bilo retoričko pitanje, ne morate odmah da pravite spisak kao da ćete na pijacu! Osim toga, otkud vam ideja da biste „to“ našle na pijaci?

I tako, pošto smo se svi slatko ismejali gledajući tog muža kako se beči i krevelji dok sriče naziv proizvoda, eto nama već i druge epizode u kojoj ovaj junak postaje još zabavniji. Sada ga gledamo kako kara (u prevodu za bezobrazne: kori) ženu što pere musave stolnjake. Bankrotiraćemo, kaže on, na šta mu žena polako i razložno (rekla sam već da je muž nedotupavan) objasni da ne možete uspešno voditi kafanu ako su vam stolnjaci flekavi. Obratite pažnju jer je ovo druga lekcija „Kako voditi malo i srednje preduzeće u uslovima tranzicije i braka sa nedotupavnim mužem“. Pošto smo ovu lekciju savladali, opet malo zabave za srećan kraj koji žene dokazano vole – kad bračna drugarica objasni svom mužu da je dotični deterdžent jeftin, on se, u maniru nemih komedijaša, počeše po glavi i pokunjeno prizna: „Eh, moj dugački jezik!“ I živeli su dugo i srećno. A ko ne bi?

Nije meni problem što nas ovako vide neke velike svetske korporacije koje bez zalaženja u sitna crevca naprave jednu reklamu za sve države centralno-istočne Evrope. Problem mi je što naši lokalni proizvođači reklama prepisuju od baš tih, a ne nekih drugih, podjednako uspešnih kompanija. Nažalost, i za prepisivanje morate biti dobar loš đak jer samo najbolji loši đaci znaju od koga i koliko treba da se prepiše. Ako ne verujete, pogledajte uspeh koji je postigla predizborna kampanja Bogoljuba Karića. Poruka da Srbija ima snage bila je odličan prepev rečenica koje smo godinama slušali i za koje smo godinama glasali, a to je da smo mi jedan sjajan, bezmalo, ma šta bezmalo – sigurno nebeski narod kojem samo nije dato da ima sve što mu zasluženo pripada. Pa ko ne voli da čuje tako nešto o sebi? Jok, draže nam je kad nam popuju da smo naivni i glupi! Ili kad nam zagonetaju da je zrelo i da prelomimo pametno. No, čovek koji je karijeru počeo kao muzičar zna da tekst sam po sebi nije dovoljan. Novi uzor za prepisivanje našao je u pretpetooktobarskim skupovima i šetnjama – doduše, bubnjevi nisu bili vodeći već više samo ritam-sekcija, ali je atmosfera postignuta. Pa, ko voli, nek izvoli i nek prepiše za drugi krug.